U našem društvu još uvek vredi pravilo da je sretan onaj tko ima sinove a da sažaljevaju one koji imaju samo kćerke.U današnjem članku pročitajte jednu emotivnu ispovest i razmislite o stavovima koji vas vode kroz život..
- Moja majka je na svet donela mene i moju sestru, dve devojčice. Nažalost, to nije bilo dovoljno mom ocu. Nakon što se moja sestra rodila, on je odlučio da napusti našu porodicu. Otišao je, ostavio nas tri da se snalazimo same i ubrzo se venčao sa drugom ženom. Nije pokazivao ni trunku griže savesti, kao da nikada nije ni bio deo našeg života.
Majka se nikada nije ponovo udala. Nije želela, niti je imala vremena i prostora za takvo nešto. Ceo svoj život posvetila je nama, ćerkama koje je odgajala u uslovima koji su često bili na ivici opstanka. Borile smo se zajedno, svakog dana, i mnoge stvari koje su drugima bile uobičajene i dostupne, za nas su bile luksuz o kojem se samo maštalo.
- Sada, kada sam zakoračila u punoletstvo, sve mi to postaje još teže. Uvidela sam razmere nepravde koju smo prošle i koju i dalje živimo. Teško je ne primetiti razliku između mog života i života momka kojeg je moj otac odlučio da prihvati kao svog. Njegova sadašnja žena je u novi brak ušla sa detetom za koje se ni danas ne zna ko mu je otac. Ipak, to dete je bilo ono što moj otac očigledno oduvek želeo – muško. Prihvatio ga je, odgajao, davao mu sve što meni i sestri nikada nije. Taj momak danas ima 19 godina i često ga viđam po gradu. Lako ga je primetiti – vozi automobil, oblači se skupo, očigledno ima sve što mu treba. Sve ono što sam verovala da bi meni trebalo pripasti. Svaki susret sa tom slikom me zaboli, duboko i tiho, jer predstavlja sve ono što mi je uskraćeno.
Nedavno se desilo nešto što me je pogodilo, ali u isto vreme izazvalo i osećaj neke tihe pravde. Moj otac je sa svojom sadašnjom ženom dobio još jedno dete. Opet devojčicu. To mu je već četvrta ćerka. Dve sa mojom majkom, jedna od žene s kojom je sada, i evo sad još jedna. Iako ne bih smela da mislim ovako, ne mogu da sakrijem osećaj da mu se, na neki način, život vraća. Znam da je želeo sina. Znam da mu je muško dete bilo sve na svetu, a sada, nakon svega, okružen je devojčicama. I kao da je osuđen da mu se nikada ne ispuni ta želja.
- Osećam da u njemu tinja razočaranje, i znam da ga izjeda. Ali meni to donosi neku vrstu tihe satisfakcije. Ne zato što mu želim zlo, već zato što u tom trenutku osećam da je pravda ipak dostižna, makar na neočekivane načine. Ceo život sam gledala kako neko drugi živi ono što je trebalo da bude moje. I sada, kada mu se želje ne ostvaruju, prvi put osećam da život nekako poravnava račune.
Možda ovo nije lep osećaj, ali je iskren. Rane koje ostaju nakon detinjstva u kome nisi imao ni sigurnost, ni očinsku ljubav, ne zarastaju lako. Nosim ih sa sobom svakog dana. Iako pokušavam da ne dopustim da ogorčenost preuzme moje srce, ponekad mi se čini da je to jedino što je ostalo da me štiti. Ne znam kakva će mi budućnost biti, ali znam da ću je sama graditi. I to je ono što me razlikuje – ja sam svoje stekla borbom.
