Ova priča je mnogo više od obične porodične drame; ona je duboko ukorenjena u moralne dileme koje se odnose na ljubav, pripadnost, i vrednosti koje oblikuju naše odnose sa najbližima. U samom srcu ove situacije nalazi se pitanje šta znači biti porodica i šta to zapravo znači nasleđivanje, kako materijalno, tako i emocionalno.
- Majka, koja je do tog trenutka verovala da su biološki nasleđenih veza jedini temelj na kojem se gradi porodica, suočava se sa velikim šokom. Nema mnogo ljudi koji bi pomislili da će njihov odnos sa decom biti testiran na ovakav način. Za nju je nasleđe i “krv” bilo nešto na čemu je temeljila svoje vrednosti i očekivanja od porodice. Verovala je da prava ljubav, prava obaveza, dolazi iz toga što nosimo u genima. Iako možda nije bila zla osoba, njena verovanja i stavovi učinili su da se udalji od vlastite kćerke koja je, uprkos tome što nije mogla imati biološku decu, odlučila stvoriti porodicu kroz usvajanje.
Kćerka, s druge strane, nije mogla da razume majčinu nepokolebljivost. Odrasla je u porodici u kojoj je ljubav trebala da bude besuslovna i nesebična, a ne temeljena na biološkoj srodnosti. Osećala je da je njen izbor usvajanja deteta bio čin ljubavi i hrabrosti, čin u kojem je pokazala svoju sposobnost da voli i stvori dom, bez obzira na to da li je dete njeno biološko.
Kada je od majke dobila odgovor koji je smatrao hladnim i nepravednim, doživela je duboku povredu. Njena bol nije bila samo u tome što je majka odbacila njenu usvojenu decu, već i u tome što je čula reči koje su sugerisale da ljubav koju je pružila svojoj usvojenoj ćerki nije vredna kao ljubav prema biološkom detetu.
- Situacija je postala još ozbiljnija kad je, nakon nekoliko dana, kćerka došla s mužem i njihovim usvojenim detetom, donoseći sa sobom papire koji su formalizovali njihov zahtev za ukidanje prava bake. Za majku, ovo je bio trenutak u kojem je shvatila da je sve što je znala o svojoj porodici bilo ugroženo. Nije bila samo izostavljena iz života svoje kćerke i njenog muža, već je bila lišena i svog prava da bude baka. To je bio trenutak kada je shvatila da su granice koje je postavila za ljubav i porodicu postale prepreke koje je odvode dalje od svega što je verovala.
Kćerka je, s druge strane, verovatno mislila da je sve ovo neophodno kako bi bila dosledna sebi i svojoj porodici. Nije bilo lako doneti takvu odluku, ali to je bila njena reakcija na osećanje duboke povređenosti i nesanice koja je nastala zbog majčinog stava. Da bi sačuvala svoju porodicu i ljubav prema usvojenoj deci, bila je spremna da se distancira od majke. Nije se borila samo za prava svog deteta, već i za prava svoje porodice i svoje ljubavi. Bilo je jasno da je za nju porodica mnogo više od bioloških veza.
Svi ovi događaji vraćaju nas na pitanje šta zapravo znači porodica i kako definišemo ljubav. Da li ljubav prema biološkom detetu, zasnovana na krvnoj vezi, znači više od ljubavi prema usvojenom detetu, koje dolazi iz duboke želje za pružanjem doma i brige? Iako mnogi veruju da biološka srodnost donosi neupitnu vezu, pitanje koje se postavlja je: da li ljubav, stvarna ljubav, može da bude ograničena samo na te gene?
- Majka sada stoji pred velikim gubitkom, ne samo u pogledu svoje kćerke, već i u pogledu načina na koji je u njenom životu došlo do ove distancijacije. Morala je da se suoči s posljedicama svojih vrednosti i stavova koje je nosila godinama. Iako možda nije namerno želela da povredi svoju kćerku, ona je, ipak, učinila to, nesvesna toga koliko su važni stavovi koje imamo prema ljubavi i porodici u odnosima s našim najbližima.
Ovo je priča o tome kako naše vrednosti, iako temelje naše ponašanje, mogu da budu izvor nesuglasica, nesporazuma, pa čak i gubitaka. Majka možda sada shvata da su njeni stavovi o krvnoj vezi doveli do stvaranja zidova između nje i njene kćerke, zida koji je, s obzirom na odluku koju je kćerka donela, postao nepremostiv. Kćerka je, pak, bila primorana da stvori svoj put i da stavi svoju porodicu na prvo mesto, čak i ako to znači da mora da se distancira od svoje majke.
Kao roditelji, vrlo je teško prihvatiti da će naši postupci imati dugoročne posledice koje možda ne želimo, ali to je realnost života. Deca će nas uvek gledati kroz prizmu naših vrednosti, a kada te vrednosti postanu prepreka u njihovim životima, mogu se stvoriti rane koje je teško izlečiti. Na kraju, ljubav u porodici mora biti zasnovana na prihvatanju i poštovanju svih oblika ljubavi, bilo da je ona biološka ili usvojena, i na tome da se porodica definiše kroz međusobnu brigu, podršku i zajednički život, a ne samo kroz krvnu vezu.
