Moja komšinica je bila žena koja se borila sa životom više nego što je iko mogao da primeti na prvi pogled. Bila je samohrana majka i imala je malog sina. Nije imala mnogo, živela je skromno i često se pitala kako da sastavi kraj s krajem. Volela je svoje dete najviše na svetu, ali teret života i odgovornost koju je nosila sami bili su teški. Pošto smo bile komšinice, neretko sam joj priskakala u pomoć. Kada bi morala da ode negde, često sam čuvala njenog sina, hranila ga i igrala se s njim. Gledala sam ga kako raste, kako se smeje i uči prve reči. On je bio vedro dete koje je uprkos siromaštvu imalo toplinu i vedrinu u očima. Za mene je to bila mala stvar, ali za nju i njega značilo je mnogo.
I onda, jednoga dana, bez ikakvog objašnjenja, jednostavno su nestali. Njihov stan je bio prazan, vrata zaključana, a tragovi života koje su vodili tu – nestali kao da ih nikada nije bilo. Ostala sam zbunjena i zamišljena, pitajući se šta se dogodilo, zašto nisu rekli ni reč i da li su otišli u potrazi za boljim životom. Godine su prolazile, a ja sam ih se povremeno setila, naročito tog dečaka. U mislima sam ga zamišljala kako sada izgleda, da li je srećan i da li je uspeo da prevaziđe teško detinjstvo.
- Dve decenije kasnije, moj život se u međuvremenu odvijao svojim tokom. Radila sam kao sekretarica u advokatskoj kancelariji, naviknuta na užurbane dane i mnogo posla. Toga jutra, dok sam pregledala raspored sastanaka, zastalo mi je srce kada sam ugledala jedno ime. Bilo je to ime koje nisam videla više od dvadeset godina – ime njenog sina. Pomislila sam da li je to moguće, da li je to zaista on, ili samo neko drugi sa istim imenom i prezimenom.
Kasnije istog dana, dok sam radila svoj posao, vrata kancelarije su se otvorila. Ušao je mladić u savršeno skrojenom odelu, samouveren, visok i dostojanstven. Moje ruke su se počele tresti, jer sam odmah znala da je to on. Prepoznavala sam crte lica koje su odrasle i sazrele, ali su nosile isti izraz koji sam znala dok je bio dete. Moj mali komšija sada je bio odrastao čovek, skoro dva metra visok, atraktivan i sa osmehom koji je govorio da je postao siguran u sebe.
- Prišao je direktno mom stolu i predstavio se. Nije bilo sumnje – to je bio onaj isti dečak kog sam nekada čuvala. Rekao mi je zašto je tu i da se sastaje sa glavnim advokatom firme jer treba da postane deo njihovog tima. Bila sam u šoku i u isto vreme preplavljena emocijama. Taj mali dečak, kog sam jednom hranila i pazila, sada je bio uspešan pravnik, čovek koji je već stekao veliko ime u profesiji i koji je, uprkos mladosti, gradio zavidnu karijeru.
Nakon što smo razmenili nekoliko reči, rekao mi je nešto što me duboko dirnulo. Rekao je da se seća svih onih trenutaka kada sam brinula o njemu, hranila ga i igrala se sa njim dok mu je majka radila ili bila zauzeta. Zahvalio mi je iz srca i rekao da on i njegova majka nikada nisu zaboravili moju dobrotu i podršku. Bio je to trenutak koji me ispunio toplinom, jer sam shvatila da čak i najmanji gest pažnje i ljubaznosti može ostaviti neizbrisiv trag u nečijem životu.
- Dodao je i da se njegova majka vratila u grad i da jedva čeka da me vidi. To mi je donelo olakšanje, jer sam napokon dobila odgovor na pitanje koje me mučilo godinama – gde su nestali i šta se dogodilo s njima. Ispostavilo se da su otišli u potragu za boljim životom, a sada su se vratili kao ljudi koji su izgradili nešto veliko.
U tom trenutku sam shvatila da su sve one sitne stvari koje činimo za druge zapravo velika dela. Nikada ne možemo da znamo koliko će nekome značiti ono što smatramo malom pomoći. Moj komšijin sin sada je bio dokaz da dobra dela ne ostaju zaboravljena i da se život, ma koliko bio težak, uvek može promeniti nabolje.
