U nastavku Vam donosimo ispovest mlade devojke koja je ubeđena da je majka njenog momka ne voli i upravo zbog toga nije očekivala poziv na porodičnu večeru. Ono što se tu noć desilo je ostavilo bez teksta…
Nisam mogla da verujem šta se upravo dogodilo. Celo veče sam se trudila da budem ljubazna, da se uklopim i ne izazivam nikakvu napetost. Nikada nisam volela drama, niti sam želela da budem osoba koja stvara konflikte, ali osećala sam da nisam mogla da ignorišem takvu uvredu. Svi su gledali, a ja sam se osećala kao da sam bila predmet ruganja, kao da nije bilo nikakve vrednosti u tome što sam pokušala da pomognem.
- Zadnja stvar koju bih očekivala od tog trenutka bila je da me pozove da mu objašnjavam svoje ponašanje, kao da je to bila moja greška. Njegova reakcija me još više povredila. Umesto da bude uz mene, da me podrži, on je samo brinuo o tome kako je to uticalo na njegovu reputaciju u porodici. Razgovarao je sa mnom kao da nisam imala prava da reagujem, kao da je normalno da me njegovi roditelji tretiraju s takvom omalovažavanjem. Njegove reči su bile jasne: „Trebaš da je ignorišeš. Ne treba da se ljutiš.“ Moje srce je bilo slomljeno. Kako je mogao da očekuje od mene da trpim takve uvrede?
Nisam bila spremna na to. Nije bilo samo pitanje jednog lošeg trenutka ili neuspeha u komunikaciji. Bilo je to pitanje poštovanja. Ispostavilo se da moje osećanje dostojanstva nije bilo dovoljno za njega. Očekivao je da se ponašam kao da ništa nije bilo — da budem ljubazna, kao da ništa od onog što se desilo nije stvarno. Ali za mene, to nije bilo nešto što sam mogla da zaboravim. Da sam ostala, osećala bih se kao da nisam imala nikakvo pravo da postojim u toj porodici.
- Kada sam otišla, pomislila sam da ću se smiriti, da ću moći da pređem preko svega i da nastavim dalje, ali to nije bilo tako. I dalje sam se osećala povređeno. Mislila sam o tome kako sam došla u njihov dom s najboljim namerama, kako sam pokušala da se ponašam na pravi način, da se uključim i postanem deo njihove porodice. Ali sve je to bilo uzalud. Umesto da se osetim prihvaćenom, sve što sam doživela bilo je poniženje.
Dok sam pregledavala društvene mreže sledećeg dana, naišla sam na onu objavu, koja je samo pogoršala stvari. Jedan od gostiju je objavio sliku sa večere i uz nju napisao: „Savršena porodična večera, dok nije nastao drama zbog jedne osobe.“ Značila je to za mene? Da li su svi gledali kao da sam ja ta koja je izazvala problem, kao da sam bila osoba koja je uništila mirnu atmosferu? Kako su mogli da misle da sam ja bila ta koja je napravila dramu, kad je jedina stvar koju sam uradila bila da sam stala za sebe i svoje dostojanstvo?
Nisam znala šta da mislim. Bilo je očigledno da se svi drže zajedno, da je moj momak, čak i ako nije želeo da me podrži u tom trenutku, bio pod velikim pritiskom. Zamišljala sam ga kako se trudi da se svidi svojoj porodici, kako želi da sve bude u redu, ali nije shvatao da kada te neko ponižava, nije u pitanju samo to da li ćeš ga ignorisati ili ne. I bilo mi je jasno da nije spreman da stane uz mene, da se bori za nas, da shvati da nisu samo reči, već i postupci oni koji nas prave onim što jesmo.
- Shvatila sam da u tom trenutku ne bih smela da budem u vezi sa nekim ko nije sposoban da stane uz mene. Niko me nije zaštitio. Niko nije stao između mene i tog pogleda, tih reči koje su me pogodile dublje nego što bi ikada mogli da pretpostave. Osećala sam se kao da sam bila samo gost, neko ko je tu zbog dobrih manira, a ne kao osoba koja ima pravo na poštovanje i ljubaznost.
Taj trenutak mi je promenio pogled na stvari. Počela sam da se pitam da li sam ja uopšte želela biti deo nečije porodice koja nije spremna da me prihvati? Da li sam bila spremna da budem deo sveta u kojem ne postoji uzajamno poštovanje i gde je ljubaznost samo maska koja se nosi dok je neko prisutan? Da li je moja sreća uopšte važna? Razmišljajući o svemu tome, shvatila sam da nisam kriva. Nisam imala potrebu da objašnjavam ništa. Moja reakcija je bila samo pokušaj da sačuvam svoje dostojanstvo.
Iako je moj momak i dalje bio zbunjen i nije znao kako da reaguje, ja nisam imala dilemu. Niko me nije branio, niko nije stao da se bori za mene, i to je bila istina koju nisam mogla da ignorišem. Možda je to bila drama za njih, ali za mene je to bio trenutak kada sam naučila da ne mogu da čekam da me neko drugi voli i poštuje. Ako to ne mogu da dobijem od onih koji bi trebali da budu tu za mene, kako mogu da očekujem da ću biti srećna u takvoj situaciji?
