U današnjem članku želim da podelim priču o tome kako ponekad i najjednostavnije stvari, kao što je pravljenje sneška belića, mogu da postanu simbol borbe za ono što nam je važno.
Ova priča o mom sinu i njegovim sneška belićima podseća me na to koliko je važno učiti decu o granicama, odgovornosti, ali i o tome da svet nije uvek fer.
Moj sin je cele zime pravio sneška belića. Ne „ponekad“, ne „kad mu se prohtelo“, već kao da je to deo njegovog života — nešto važno i obavezno. Kao da je dan izgubljen ako jednog dana, posle škole, ne izađe u dvorište. Imao je osam godina — uzrast kada svet još uvek deluje jednostavno i razumljivo: ako nikome ne smetaš i ako se trudiš da nešto napraviš sopstvenim rukama, to bi trebalo da bude cenjeno.
Svaki dan je počinjao isto. Čula sam kako se zalupila vrata, kako je njegov ranac pao na pod, kako je igrao sa cipelama. Nik bi odmah pitao: „Mama, mogu li odmah napolje?“ I bez obzira na to što sam pokušavala da mu stavim šal ili kapu, on bi odmahnuo rukom govoreći: „Sneška belići ionako ne gledaju kako izgledam.“
- Pravio je sneška beliće na istom mestu, u uglu našeg dvorišta gde se spajalo sa ulicom. Sam je izabrao to mesto, govoreći da je tamo „najbolji sneg“, da je zbijeniji, i da sneška belići „vide ljude i automobile“. Svaki sneško imao je ime, karakter i ulogu. Jedan je bio „održavalac reda“, drugi „štitio“ a treći „dobar, da drugima ne bude strašno“.
Ponekad bih ga posmatrala kroz kuhinjski prozor. Njegovo koncentrisano lice dok pažljivo bira kamenčiće za oči, dok ispravlja štapove u rukama, bio je njegov svet. To nije bio samo sneg za njega, to je bio njegov prostor, njegov mali svet.
Ali, svaki put kad bi završio jednog sneška, primetila bih tragove pneumatika na snegu. Komšija Strieter, koji je živeo pored nas, često je prolazio kroz naš travnjak skraćujući put. Njegovo ponašanje me nije odmah zabrinjavalo, ali uskoro sam počela primećivati da to nije slučajno. Nik je dolazio kući drugačiji, tiši, s očima punim tuge.
Jednog dana, Nik je došao kući i tiho rekao: „On je ponovo pregazio.“ Prvi sneško je bio uništen. Glava je bila odvojena, kamenčići razbacani, a štapovi polomljeni. Nik nije odmah zaplakao. Samo je posmatrao sneg kao da čeka da neko primeti tu nepravdu. Tada sam ga zagrlila, a suze su mu počele teći. To je bio trenutak kad je počeo da shvata da svet može biti nepošten.
- Iste večeri, razgovarala sam sa komšijom. Objasnila sam mu mirno da je to naš travnjak, da se Nik trudi i da mu je važno. Njegov odgovor je bio ravnodušan: „To je samo sneg. Ionako će se otopiti.“ Ali, nije bilo reč o snegu.
Nik je nastavio da pravi sneška beliće, svaki put malo ljutiji, tiši, ali nikada nije odustajao. Onda je jednog dana došao kući neočekivano smiren. Rekao je: „Mama, više ne moraš s njim da razgovaraš.“ Iako sam se zabrinula, on je objasnio da ne želi nikome nauditi, ali da samo želi da komšija prestane da uništava njegove sneške.
Sledeći dan, napravio je najvećeg sneška do sada, pažljivo, kao nikada pre. I tog dana se desilo nešto što nije bilo slučajno. Komšija je ponovo naišao, ali sada je udario u hidrant na ivici dvorišta. Voda je poletela uvis, poplavila ulicu, dvorište i automobil. Na sreću, niko nije povređen, ali je postalo jasno da je odgovornost bila na vozaču automobila, jer je parkirao na privatnom zemljištu.
Nik je, iako uznemiren, shvatio važno pitanje granica i odgovornosti. Odrasli često zaborave da je potrebno postaviti jasne granice, i to smireno, ali čvrsto. Nakon toga, komšija više nije ulazio na naš travnjak, a Nik je i dalje pravio sneška belića. Neki su se otopili, neki su pali, ali nijedan više nije bio uništen.
Ponekad, odraslima treba podsetnik o granicama. Iako smo odrasli, nekada je potrebno podsetiti nas na važnost poštovanja prostora drugih, čak i kada to radimo smireno i bez vike. To je lekcija koju je moj sin naučio, i to je lekcija koju bi trebalo da svi ponekad upamtimo
