U današnjoj ispovesti donosimo jednu jako emotivnu ispovest o majci i dečaku koji je samo naivno nacrtao svoj rad a ono što je sledilo kasnije je razočaralo sve koji su čuli za ovu priču…
- Moj petogodišnji sin mi je danas sa uzbuđenjem pružio svoj crtež. U njegovim očima videla sam ponos, onaj iskreni sjaj deteta koje veruje da je stvorilo nešto posebno. Uzela sam papir u ruke i počela da ga gledam, sve dok nisam spazila crvenu tintu kojom je učiteljica napisala poruku. Njene reči su bile grube, skoro kao udarac u stomak: „Ovo je lenjo.“
U meni se probudila lavica. Kako je mogla to da napiše detetu? Da ga obeshrabri, da mu ubije radost stvaranja? Besno sam zgrabila crtež i odnela ga svom mužu, tražeći podršku i potvrdu da nisam preosetljiva. Ali kada je on bacio pogled na papir, nešto se promenilo. Problijedeo je, oči su mu se raširile, a ruka kojom je držao list zadrhtala. Pre nego što sam uspela išta da kažem, zgrabio je papir i u naletu panike bacio ga pravo u kamin. Plamen je progutao crtež, a u sobi je ostao samo miris izgorelog papira i težina koja se mogla opipati.
- Zastala sam u neverici. „Šta to radiš?“ – pitala sam ga, ali on je samo odmahnuo glavom i izašao iz sobe. U meni je tinjao nemir, a onda je prešao u hladan strah. Nešto nije bilo u redu.Sačekala sam da se vatra ugasi, a zatim sam rukama prekopala pepeo. Prsti su mi bili crni od gareži, ali nisam marila. Morala sam da znam zašto je reagovao tako naglo, šta ga je toliko prestravilo. I onda sam ugledala…
Na poleđini papira, ispod sloja pepela i garavih ivica, stajala je poruka ispisana njegovim prepoznatljivim rukopisom: „Sinoć je bila greška. Moja žena postaje sumnjičava.“Srce mi je stalo. Sve što sam u poslednjih nekoliko meseci potiskivala, sada je eksplodiralo u mojoj svesti. Njegovi kasni izlasci, neobjašnjive laži, telefonski razgovori koje je vodio tiho u hodniku. Uvek je tvrdio da je to zbog posla, zbog stresa, novih projekata. Ali sada sam shvatila da nije bila reč o poslu. Bila je reč o njoj.
- I ta poruka? Nije bila namenjena mom detetu. Bila je namenjena meni.Bila je poruka koju je ona želela da pronađem. Htela je da znam. Htela je da me slomi, da me gurne preko ivice i zauvek me ukloni iz slike.Krv mi je bubnjala u ušima dok sam gledala poslednje komadiće papira kako se raspadaju u prah. Bes i bol su se sudarali u meni, ali u toj oluji sam pronašla i neočekivanu jasnoću. On je napravio svoj izbor. A sada je na mene red da napravim svoj.
Razvod. To više nije samo reč kojom sam pretila u tihim, unutrašnjim monolozima dok sam brojala njegove laži. To je sada odluka. Nema povratka. Nema praštanja.Dok sam sedela pored kamin, gledajući u preostali pepeo, znala sam da sam izgubila iluziju života koji sam pokušavala da spasem. Ali nisam izgubila sebe. I nisam izgubila svoje dete. On zaslužuje bolju majku nego onu koja će se slomiti zbog tuđe prevare.Oni su hteli da me unište tiho, da mi oduzmu sigurnost i mir. Ali nisu računali na to da sam ja jača nego što izgledam.
- Sada je vreme da zatvorim ovo poglavlje. I da započnem novo – ono u kojem više niko neće pisati poruke iza mojih leđa.
