Dan je počeo sasvim uobičajeno, kao i mnogi ranije, sve dok mi muž nije poslao kratku poruku u kojoj kaže da mora hitno da otputuje zbog posla. Javlja mi da odlazi u Zagreb na nekoliko dana i da tokom vikenda neće moći da se vrati kući. Takve situacije nisu bile nepoznate i ranije se dešavalo da ode zbog posla, pa nisam pravila veliku stvar od toga. Poslala sam mu kratak odgovor, poželela sreću i poslala poljubac, više iz navike nego iz potrebe. Navikla sam da ostajem sama sa našom jednogodišnjom bebom i bez obzira na to koliko ume biti naporno, prihvatila sam to kao deo života koji smo zajedno izabrali.
Vikend je prošao relativno mirno, koliko to može biti kada se brineš o malom detetu. U nedelju popodne, dok sam pokušavala da uspavam malu, stigla mi je nova poruka od muža. Kaže da se pojavilo još nekoliko komplikacija i da verovatno neće moći da se vrati do srede. U trenutku kada sam pročitala poruku, osetila sam težinu u stomaku, neku vrstu umora koji me iznenadio svojom snagom. Pomisao da ću još tri dana biti sama u stanu, zatvorena u rutini koja se ponavlja iz dana u dan, sa malim detetom koje zahteva stalnu pažnju, učinila mi se nepodnošljivom.
- Nisam imala volje da se žalim, a još manje da mu odgovaram nervozno. On je daleko, ja sam ovde, i šta god da kažem ne bi mi olakšalo. Zato sam samo odložila telefon i pokušala da smirim misli. Posle nekoliko trenutaka palo mi je na pamet da bih mogla otići kod sestre. Ona živi u gradu koji nije mnogo udaljen, tridesetak kilometara, taman dovoljno blizu da se odvezem bez problema i da na kratko promenim sredinu. Pomisao na to da ne budem sama delovala mi je kao mali izlaz iz rutine, nešto što bi moglo da mi vrati malo energije.
Spremila sam kćerkicu, ponela najosnovnije stvari koje su nam bile potrebne i rešila da je iznenadim. Nisam joj slala poruku niti najavila dolazak. Znala sam da će se obradovati, a i ja sam se radovala ideji da provedemo malo vremena zajedno. Vožnja je protekla mirno, beba je u jednom trenutku zaspala, a ja sam se osećala čak i malo lakše dok sam posmatrala put pred sobom. Činilo mi se da će mi baš prijati da popijem kafu sa nekim ko mi je blizak, da se malo ispričamo i da provedem veče drugačije nego inače.
- Kada sam stigla, pozvonila sam na vrata njenog stana sa blagim uzbuđenjem. Međutim, umesto uobičajenog širokog osmeha, dočekao me je njen zabrinuti izraz. Odmah sam shvatila da nešto nije u redu. Delovala je iznenađeno, ali ne na onaj pozitivan način. Pre nego što sam stigla bilo šta da kažem, povukla me je u kratki zagrljaj, a zatim pogledala unazad prema unutrašnjosti stana kao da proverava da li je neko može čuti.
Tada mi je tiho rekla da trenutno nije u mogućnosti da me primi. Bila sam zbunjena, ali pre nego što sam pitala bilo šta, ona je nastavila da objašnjava. Rekla je da je kod nje njen šef, zapravo čovek sa kojim je u tajnoj vezi. To nije bilo prvi put da je čujem u ovakvom kontekstu. Njen muž radi u Nemačkoj i dugo je odsutan, a ona je oduvek imala impulsivnu crtu, sklonu flertu i tajnim vezama. Iako me njene reči nisu iznenadile, ipak su me pogodile, ali ne zbog njenog ponašanja, već zato što sam shvatila da moj plan o odmoru od svakodnevice pada u vodu.
Nisam želela da je stavljam u neprijatnu situaciju, niti da ulazim u bilo kakve rasprave. Poljubila sam je u obraz, rekla da ne brine i da ćemo se videti neki drugi put. Okrenula sam se i ponovo sela u auto, dok mi se ćerkica meškoljila u sedištu, još uvek pomalo pospana. Vožnja nazad delovala je duža nego inače. U glavi mi se vrtelo mnogo misli, ali nijedna nije bila jasna. Kada smo se vratile kući, beba je brzo ponovo zaspala, a ja sam ostala sama u tišini stana, okružena raspadnutim planovima i osećajem usamljenosti.
- Tišina mi je teško pala. Sedeći sama, počela sam da razmišljam o svemu što se nakupilo poslednjih meseci. O tome koliko često sam sama, koliko puta sam ostavljena da se borim sa svim obavezama dok je on odsutan. Nisam želela da mu zameram, jer posao je posao, ali činjenica je da sam često osećala pritisak i samačku borbu koja me umarala. U tim razmišljanjima, dok je spolja izgledalo kao da je sve u redu, iznenadila me je sopstvena misao koja se pojavila gotovo niotkuda. Pomislila sam, samo na trenutak, da možda i ja zaslužujem nešto zabavnije, nešto drugačije, možda neko društvo koje bi mi vratilo osećaj da još uvek postojim kao osoba, a ne samo kao majka koja je svakog dana zatvorena između četiri zida.
Ali ta misao, koliko god bila kratka i površna, više je govorila o mom umoru i potrebi za pažnjom nego o želji da bilo šta uradim. U suštini, bila je to reakcija na dugotrajnu usamljenost, na osećaj da sve obaveze padaju na mene, bez trenutka da se posvetim sebi. Nije to bila želja da povredim muža niti potreba da potražim nekog drugog, već samo odraz trenutne slabosti, trenutka kada mi je nedostajalo malo razumevanja i podrške.
- Sedela sam u tom tihom stanu dok je dete spokojno spavalo, razmišljajući koliko je ponekad teško biti prepušten sam sebi. Razmišljala sam i o sestri i njenim izborima. Svako nosi svoje breme na svoj način. Možda i ona ponekad oseća prazninu koju pokušava da ispuni pogrešnim ljudima. A možda jednostavno ne zna drugačije. Ali ono što sam ja morala da shvatim jeste da moje misli ne treba da me guraju ka ishitrenim potezima, već da su to samo signali da mi treba odmor, razgovor, podrška i malo prostora da se saberem.
Dok sam sedela već skoro u mraku, svaka moja misao svodila se na to da naučim da tražim pomoć kada mi je potrebna, da naučim da se izborim za sebe bez potrebe da ulazim u bilo kakve odluke koje bi samo dodatno komplikovale život. Možda mi je odlazak kod sestre propao, ali mi je makar pokazao koliko mi je važno da nekad budem u društvu, da osetim toplinu i razumevanje. I da usamljenost zna da zamagli razum, ali ne mora da oblikuje moje postupke.
