Tog jutra sve je izgledalo potpuno obično. Moj suprug Marko ustao je nešto ranije nego inače, popio jutarnju kafu sa mnom i pre nego što je izašao, nežno me poljubio u čelo. “Samo da svratim po hleb, brzo se vraćam,” rekao je uz osmeh koji sam toliko volela. Nisam ni slutila da će to biti poslednji trenutak kada ću ga videti.
Kako je zatvorio vrata, nastavila sam da pripremam doručak, u mislima planirajući dan pred nama. Sat vremena je prošlo, pa još jedan. Njegov telefon je bio nedostupan. Naivno sam pomislila da je možda sreo poznanika ili se zadržao kod prijatelja. Međutim, kako su sati prolazili, nelagoda je prerastala u nemir, a nemir u strah.
- Počela sam da zovem njegove prijatelje, komšije, pa čak i bolnice i policiju. Svi su samo slezali ramenima. Niko nije znao ništa. Marko je nestao bez traga, kao da je u zemlju propao.
Dani su se pretvarali u nedelje, nedelje u mesece. Policija nije imala nikakve informacije. Nije bilo saobraćajne nesreće, nikakvog kriminala, ni ijednog svedoka koji bi ga video tog jutra. Njegov nestanak bio je zagonetka bez odgovora, a moja duša puna pitanja na koja niko nije mogao da odgovori.
- Svake noći legala sam u krevet sa nadom da ću ujutru čuti zvuk ključa u bravi i videti ga kako ulazi, sa osmehom koji umiruje svaki strah. Svakog dana sam se molila da je živ, zdrav, da će mi se vratiti i da će sve ovo biti samo ružan san iz kojeg ću se probuditi.
A onda, tačno godinu dana kasnije, stiglo je pismo. Nije bilo potpisa ni adrese pošiljaoca, ali rukopis mi je bio poznat do bola. Srce mi je tuklo kao da želi da iskoči iz grudi dok sam razbijala pečat na koverti.
- “Žao mi je. Nisam imao snage da ti kažem istinu. Otišao sam jer sam živeo dvostruki život. Postojao je još neko – druga žena, druga porodica. Došao je trenutak kada sam morao da izaberem. Nisam želeo da te povredim, ali ne mogu da ti slažem – nikada te nisam voleo onako kako si ti volela mene. Oprosti mi.”
Papir mi je ispao iz ruku, a soba se zavrtela oko mene. Sve ono što sam godinama gradila sa tim čovekom, sve naše uspomene, svaka reč i svaki dodir – u trenu su izgubili značenje. Plakala sam toliko da sam se plašila da ću ostati bez daha.
- Dugo nisam mogla da poverujem da je čovek kojem sam verovala više nego sebi, čovek za koga sam bila spremna da dam sve, mogao jednostavno da nestane iz mog života i ostavi me da se raspadam u tišini i tami.
Ponekad se uhvatim kako zamišljam kako bi sve bilo da je skupio hrabrost da mi istinu kaže u oči. Da li bih mu tada oprostila? Da li bih razumela? Ili bi me to manje bolelo nego ovaj tišinski nestanak, ova izdaja koja me proganja svake noći?
- I danas, kada čujem škripu vrata ili osetim miris hleba iz pekare, srce mi zadrhti. Ne zato što ga još čekam, već zato što se pitam da li ću ikada prestati da tražim smisao u rečima koje je izbegao da mi kaže.
