BONUS TEKST
Nakon što me suprug napustio i preselio se u Nemačku, ostala sam sama sa troje dece, bez krova nad glavom, bez sigurnosti i bez podrške. Ne samo da nas je napustio, već je i prodao naš dom, a poslednji dinar odneo je sa sobom. Doslovno, ostavila sam se na ulici s decom, sa samo dve torbe u rukama i neizvesnošću pred sobom.
- U tom trenutku, kad sam mislila da ne može gore, stiglo je pismo od mog šogora – brat mog bivšeg muža. U njemu piše kako se njegov sin razboleo i predlaže da ja i moja deca obavimo testiranje kako bismo proverili da li smo potencijalni donori bubrega. Zamislite ironiju – nakon svega što sam prošla, od mene se sada očekuje da dam deo svog tela nekome iz porodice koja me uništila.
Da budem iskrena, u prvom trenutku sam bila ogorčena. Moj bivši muž, koji je bez ikakvog objašnjenja otišao i ostavio nas bez ikakve sigurnosti, sada preko svoje porodice pokušava da dođe do pomoći. Niti se ikada izvinio, niti se setio da pita kako su mu deca, a sada se očekuje da im poklonim bubreg?
- Ipak, šogor mi je, uprkos svemu, u trenutku najveće krize poslao 2000 maraka. Taj novac bio je simboličan, ali je meni tada značio sve. Zahvaljujući toj pomoći i upornosti moje dece, uspela sam da izgradim kuću i stvorim novi život. Danas oba sina rade, vredni su i samostalni, a ja sam im beskrajno zahvalna na podršci koju mi pružaju.
U međuvremenu smo uradili sve potrebne analize. Na moje iznenađenje, pokazalo se da sam kompatibilna kao donor. Moj bubreg bi mogao da spasi život tom mladiću. I tu dolazim do teške tačke razmišljanja: da li da uradim ono što je moralno ispravno, uprkos svemu što mi je bivša porodica učinila?
- Moj bivši muž ni danas ne zna da je njegov brat kontaktirao mene, a ne njega. Deca ne žele da imaju nikakav kontakt s njim, a i prema ostalim članovima porodice su ravnodušni. Odluku su prepustili meni. Nisu me pritiskali, nisu me nagovarali, samo su mi rekli: „Mama, ti odluči. Šta god da odlučiš, mi smo uz tebe.“
U srcu nosim ogromnu povredu. Teško je zaboraviti sve ono kroz šta sam prošla. Teško je oprostiti onome ko te gurne na dno, posebno kada se kasnije ponaša kao da se ništa nije dogodilo. Moj šogor, iako nije lično učestvovao u napuštanju, uvek je bio pasivan posmatrač. Nikada nije stao u moju odbranu, nikada nije rekao nijednu reč protiv nepravde koju sam doživela.
- Zato me zbunjuje ta tiha, a ipak jasna očekivanja – da sada, iz čiste humanosti, zaboravim sve rane i pružim ono najdragocenije što imam – zdravlje. Zbunjuje me i sopstvena savest. Jer s jedne strane znam da moj bubreg može nekome spasiti život, a s druge strane, taj „neko“ pripada ljudima koji su me povredili.
Još nisam donela konačnu odluku. U meni se bore dužnost i bol, humanost i rana prošlost. Ali jedno znam sigurno: ova odluka, ma kakva bila, biće moja. Ne zbog njih, već zbog sebe. I zbog života koji sam, uprkos svemu, uspela ponovo da izgradim.
