U porodičnim odnosima često dolazi do neslaganja mišljenja,nekako je opće prisutno na našim prostorima ta sigmatizacija ženske dece i odvajanja.Žensko dete već vekovima trpi nepravde jer je slabiji spol a muško samim rođenjem dobije sva prava koja u većini slučajeva ni ne zaslužuje..
- Iako smo odrastali u oskudici, moj brat i ja nikada nismo osećali da nam nešto zaista nedostaje. Imali smo jedno drugo. Naši roditelji su nas naučili da je porodica iznad svega, i ta vrednost se urezala duboko u mene. Često smo sedeli zajedno u kuhinji naše stare kuće, delili hleb, priče, snove. Iako nismo imali mnogo, dom je bio ispunjen ljubavlju, podrškom i toplinom koju ni novac ni prestiž ne mogu zameniti.
Nakon što su naši roditelji preminuli, meni je pripala kuća u kojoj smo odrasli. Nije bila nova, ni luksuzna, ali je bila puna sećanja. Svaki kutak, svaki zid čuvao je uspomene na detinjstvo, na zajedničke trenutke, na njihovu ljubav. Ostao sam u našem rodnom mestu, skroman, ali ispunjen, i posvetio se održavanju tog porodičnog ognjišta.
- Moj brat je krenuo drugim putem. Oženio se, preselio u veliki grad i gradio karijeru. Postao je ugledan, uspešan čovek, sa titulom, statusom, novcem. Naš kontakt se s vremenom proredio, ali uvek sam verovao da nas veže neraskidiva nit – detinjstvo, zajedničke borbe i nepodeljena ljubav koju smo imali dok smo rasli.
Jednog dana, iznenada, stigao je njegov poziv. Glas mu je bio kratak, pomalo uznemiren. Rekao je da mu treba mesto za život. Bio sam zbunjen. Imao je svoj stan, stabilan posao, više sredstava nego što sam ja mogao da zamislim. Ipak, ponudio sam mu da dođe, da boravi kod mene ako mu je teško, bez mnogo pitanja. Mislio sam da mu je možda potrebna podrška, brat, oslonac.
- Međutim, istina je bila daleko od onoga što sam očekivao. Njegove reči bile su hladne, gotovo mehaničke. „Moja žena ne želi da plaćamo više hipoteku. Predložila je da kupimo tvoju kuću. Ionako ti ne koristi.“ Ostao sam bez daha. Govorio je o kući koju sam čuvao, u koju sam ulagao godine svog života, kao da je to neka prazna nekretnina bez duše. Kao da nije znao šta ona meni znači.
Nisam mogao da verujem da brat, neko koga sam voleo i kome sam uvek bio uz rame, sada misli da bi novac mogao zameniti sve ono što smo tamo doživeli. Odbio sam. Rekao sam mu da ta kuća nije na prodaju. Ne zbog cene, već zbog svega što ona predstavlja. Od tog trenutka, on mi se više nije javio. Nije me zvao, nije odgovarao na poruke. Počeo je da me naziva sebičnim, da u razgovorima s drugima umanjuje našu povezanost. Njegova supruga govori o meni kao o nekome ko je “tvrdoglav” i “emocionalno vezan za starinu bez svrhe”.
- To boli. Ne zato što smo se posvađali, već zato što sam izgubio brata pre nego što sam to shvatio. On sada živi život daleko od svega što smo nekada delili. Pretvara se da nikada nismo bili bliski, kao da naše siromaštvo, naši snovi, naši smehovi više ne postoje.
A ja? Ostao sam u kući koju više ne doživljavam samo kao zidove i krov. To je moj dom, moj temelj, poslednje što imam od nas. I ne, nije mi potrebna luksuzna zgrada ni prestižna adresa. Potrebni su mi mir i sećanja koja ne bih prodao ni za sav novac ovoga sveta.
