U današnjem članku Vam donosimo ispovest jedne povređene žene koja priča o odnosu sa svojim bivšim suprugom i kako je taj odnos ostavio veliki emotivni trag na njoj…
Pre šest godina moj život je doživeo potpunu transformaciju, i to na najgori mogući način. Moj tadašnji suprug, čovek za koga sam mislila da je temelj mog sveta, izneverio je moje poverenje na način o kojem sam mogla samo da čitam u tužnim pričama drugih žena. Prevario me je, ispraznio našu zajedničku ušteđevinu, svaki dinar koji smo godinama štedeli, i nestao bez traga. Nije ostavio poruku, nije se osvrnuo, jednostavno je ispario kao da nikada nije postojao u mom životu. Njegov nestanak me je bacio u vrtlog bola, razočaranja i besa. Trebalo mi je mnogo vremena da se saberem, da prestanem da ga tražim u masi i da se konačno suočim sa istinom – on je otišao i nije planirao da se vrati.
Godine koje su usledile bile su ispunjene pokušajima da obnovim sebe, da povratim samopouzdanje i da naučim kako da živim bez stalne senke prevare nad sobom. Učila sam da volim tišinu svog doma, da cenim male stvari i da verujem u ljude, iako je taj proces bio bolan i spor. Nikada nisam ni pomišljala da ću opet moći da volim, ali sudbina je imala drugačije planove.
Prošle godine upoznala sam čoveka koji je uspeo da razbije zidove koje sam tako pažljivo gradila oko sebe. Njegova smirenost, nežnost i smisao za humor postali su svetlost koja mi je nedostajala. Bili smo u vezi osam meseci kada je predložio da upoznam njegovu porodicu. U početku sam bila nervozna, ali i uzbuđena, jer je to bio znak da nas vidi kao nešto ozbiljno i vredno truda.
Veče kod njegove porodice prošlo je prijatno. Bili su topli, srdačni ljudi koji su me odmah primili kao svoju. Njegova sestra mi je delovala pomalo zamišljeno, kao da pokušava da odgonetne nešto u vezi sa mnom, ali tome nisam pridavala veliki značaj. Smatrala sam da je to prirodna radoznalost kada upoznajete nekoga novog u životu svog brata.
Nakon večere, dok su ostali još sedeli za stolom i razgovarali, prišla mi je tiho i povukla me sa strane. Na licu joj je bio izraz koji nisam mogla da protumačim – mešavina iznenađenja i opreza. Tiho me je pitala da li sam nekada bila udata za čoveka po imenu Greg. U tom trenutku srce mi je preskočilo nekoliko otkucaja. Knedla mi je stala u grlu, a kroz glavu mi je prošlo hiljadu misli. Sa blagim oklevanjem odgovorila sam da jesam, pitajući se zašto to pita i kako zna za njega.
Njene sledeće reči su me potpuno šokirale. Rekla mi je da je moj bivši muž sada u braku sa njenom bliskom prijateljicom. Svet je zaista mali, možda i previše mali za ovakve slučajnosti. Dok sam pokušavala da se saberem, kroz glavu mi je prolazilo koliko je apsurdno to što se, nakon svih godina i svega što se dogodilo, moje prošlo i sadašnje ja ponovo ukrštaju na ovakav način.
Osmehnula sam se, ne zato što mi je bilo prijatno, već zato što nisam znala kako drugačije da reagujem. U tom trenutku sam shvatila da nemam nikakvu potrebu da kopam po starim ranama. Prošla sam kroz pakao i iz njega izašla jača. Danas imam život koji cenim i čoveka koji mi daje ono što nikada ranije nisam imala – sigurnost i mir.
Svet je mali, ali to ne znači da mu treba dopustiti da uzdrma ono što ste teško izgradili. U sebi sam tiho pomislila: „Cveće prihvatam, ali prošlost… e to više ne.“
