Ovaj članak donosi priču o ženi koja je verovala da ima iskrenu i čvrstu podršku u svojoj najboljoj prijateljici, ali je jedno otkriće srušilo sve iluzije…
Tog dana spremala sam večeru za nas troje – za mene, mog muža i njegovu koleginicu, ženu koju je često nazivao svojom najboljom prijateljicom iz firme. Navikla sam na njeno prisustvo, nikada nisam sumnjala u njihove susrete jer kada žena veruje, veruje potpuno. Ipak, te večeri nešto mi nije davalo mira. Njegov telefon, koji je ostavio na polici, zazvonio je. Kada sam pogledala ekran, ugledala sam poruku koja mi je oduzela dah.
Stajalo je: „Vidimo se večeras u sobi 214. Ponesi ono što si mi obećala.” Poruka je bila potpisana njenim imenom. Nisam zaplakala, nisam ni povisila ton. Samo sam obula jaknu, uzela ključeve od auta i izašla. Jer postoji trenutak kada srce puca, ali i onaj kada se u tišini rađa unutrašnja snaga. Dok sam vozila ka hotelu, ruke su mi drhtale, ali um je bio kristalno bistar.
- U glavi mi se nizala svaka njihova šala, svaki pogled, svaki razgovor koji sam nekada pripisivala bezazlenom prijateljstvu. Sada je sve dobilo smisao. Na recepciji sam mirno pitala za sobu 214. Žena za pultom nasmešila se i rekla: „Već su stigli, gospođo.” Samo sam klimnula glavom i krenula prema liftu.
Kada sam stigla, kroz vrata se čulo smejanje. Otvorila sam ih bez kucanja i zatekla prizor koji me nije iznenadio. Moj muž, polugo, i ona, uvijena u posteljinu, osmeh koji je nestao u trenutku kada su me ugledali. „Bože… Ana?” promucao je. „Mogu da objasnim—” „Nemoj”, prekinula sam ga mirno. „Hvala ti, sada mi je sve jasno.”
- Ona je pokušala da se pokrije, a ja sam je pogledala hladno. „Uvek sam se pitala zašto si bila tako slobodna u mom domu. Sada shvatam – nisi bila gost, bila si suparnica.” On je stajao zbunjen, govoreći rečenicu koju sam čula bezbroj puta od muškaraca: „Nije ono što misliš.” Samo sam se osmehnula. „Baš suprotno. Tačno je ono što mislim.”
U sobi je zavladala tišina, prekidana jedino šumom klime. Izvadila sam telefon i rekla: „Neću praviti scenu, želim samo uspomenu.” Ona je zadrhtala: „Šta to radiš?” „Pravim fotografiju,” odgovorila sam. Blic je bljesnuo. „Za razvodni sud.” Krenuo je ka meni da mi uzme telefon, ali moj pogled ga je zaustavio. „Dotakni me još jednom i izgubićeš sve – jer kuća, firma i računi nisu tvoji. Sve je na meni.” Njegovo lice je pobledelo, prvi put sam ga videla nemoćnog. Pogledala sam nju i rekla: „Ti si bila moja sestra po izboru, bila si tu kada sam sumnjala u sebe. A sada si izabrala njega. Pa neka ti bude.”
- Izašla sam bez suza, bez vike. Kod kuće sam spakovala njegove stvari u torbe i svaku označila jednom rečju: „Ljubav. Povjerenje. Poštovanje.” Na poslednju sam napisala: „Sve potrošeno.” Tri meseca kasnije, razvod je bio završen. Kuća, firma i automobil ostali su meni. On je pokušao novi život s njom, ali potrajao je samo tri nedelje. Ostavila ga je i ona, a on se vratio kod majke. Nisam bila iznenađena, jer ljudi koji izdaju, na kraju ostanu sami – i to je njihova najteža kazna.
Jedne večeri, dok sam uživala u miru na terasi uz čašu vina, stigla mi je poruka. „Zaslužila sam sve što se desilo. Žao mi je.” Bio je to njen broj. Nisam odgovorila. Samo sam ugasila telefon i nasmejala se. U tom trenutku shvatila sam – karma možda kasni, ali nikad ne zaboravlja. A najlepša osveta, ponekad, jeste upravo ono što sam pronašla: mir.
