U današnjem članku vam pišemo na temu život nakon penzije i kako se mnogi ljudi suočavaju s osjećajem gubitka svrhe kada napuste svoj radni angažman.
Prolazak u penziju može doneti mir i slobodu, ali i veliku tišinu koja nas ostavlja u osjećaju nevidljivosti. Kako se suočiti s tim izazovima i ponovo pronaći svoje mjesto u svijetu?Marija je, kao i mnogi ljudi, ušla u penziju sa velikim očekivanjima – mislila je da će sada imati vremena da uživa, da putuje i čita.
Međutim, ubrzo je shvatila da joj ništa od toga nije donelo unutrašnju ispunjenost. Osećaj tišine, kada više nije bila potrebna u svakodnevnom životu svoje porodice, postao je sve jači. Godine iskustva rada u biblioteci, pomaganja deci i bavljenja stvarima koje su je ispunjavale, činile su je nesvesnom gubitka svrhe. U početku je pokušavala da popuni vreme – čistila je stan, prebirala stare fotografije, ali sve to nije bilo dovoljno.
Iako je njen muž Ivan govorio da uživa u penziji, Marija nije mogla da se oslobodi osećaja gubitka značaja. Njena deca, odrasla i zaposлена, više nisu tražila njen savet ili pomoć. Deca su imala svoje živote, a Marija se osećala kao da je iz prošlog vremena, kao da više nije ni majka ni baka, već neko ko je postao suvišan.
- Sve se promenilo kada je, dok je prebirala stare knjige, pronašla pismo od jedne studentkinje kojoj je nekoć pokazala ljubav prema knjigama. Suze su joj nahrupile, a pitanje koje je sebi postavila bilo je – da li sam bila važna? Da li sam bila potrebna? Taj trenutak je izazvao veliku introspekciju. Shvatila je da je možda sebi oduzela pravo da bude potrebna, da se povukla prebrzo.
Krenula je razgovarati o tome sa svojim mužem, ali nije naišla na veliki odgovor. Ivan je jednostavno rekao da svi mi prolazimo kroz to i da će i ona to prevazići. Ipak, Marija nije uspela da se oslobodi tog osećaja.
Sve se promenilo kada je srela staru koleginicu Vesnu. Njene reči o tome kako je Marija bila voljena u biblioteci, kako su je svi pominjali, osetile su se kao ključni trenutak. Osećala je da nije zaboravljena, već da je sama izabrala povlačenje. S tim u mislima, Marija je odlučila da učini prvi korak. Ponudila je svoju pomoć i kontaktirala direktorku biblioteke, gospođu Ljiljanu. Reakcija direktorke bila je izuzetna – Marija, deca te stalno pitaju!
Njene priče, njen rad sa decom, vratili su joj staru energiju. Deca su je obožavala, a ona je ponovo imala priliku da doprinosi životima drugih. Volontiranje u biblioteci postalo je njena nova strast. Organizovala je radionice, pomagale su se starijima da čitaju, pa čak su otvorile klub knjiga za penzionere. S tim novim aktivnostima, Marija je ponovo našla svoje mesto. Osećala je da je ponovo potrebna, ne samo svojoj porodici, već i svojoj zajednici.
- Promene u njenom životu bile su očigledne. Ivan je primetio da je srećnija, deca su dolazila češće, a unuci su je molili da im priča priče. Marija je naučila važnu lekciju – nije važno koliko imate godina, već koliko možete da se posvetite drugima.
Danas, Marija više ne oseća tu tišinu. Zna da ima svoju svrhu, ljude koji je vole i koji je čekaju. I dok se ponovo budi rano ujutro, ne oseća se beskorisno. Razmišlja o tome koliko nas, kada uđemo u godine kada mislimo da smo suvišni, zapravo samo čekamo da nas neko pozove da ponovo budemo deo nečijeg života.
Tako je Marija ponovo pronašla sebe i svoju svrhu. Možda su svi ti izazovi i problemi dolazili iz njenog unutrašnjeg osjećaja gubitka identiteta, ali ona je odlučila da napravi prvi korak. Pitanje koje sada postavlja sebi i svima oko sebe je: je li ikada prekasno da ponovo pronađemo smisao, da budemo tu za druge i da doprinosimo
