Život je neprestana borba,kolo sreće se okreće i nikada ne znamo na čemu će se zaustaviti.Rodiš,odhraniš,poženiš i udaš decu i misliš da je došlo vreme da odahneš i uživaš u mirnom životu i unučadi a onda sledi obrt i zapitaš se za sve odluke koje si ikada doneo..
- Život ponekad piše priče koje ni u najtužnijim trenucima ne bismo mogli da zamislimo. Stariji ljudi, koji su ceo život ulagali ljubav, trud i bezuslovnu brigu u svoju decu, često se u starosti suoče s razočaranjem koje više boli od svake fizičke patnje. Takva je i priča bake i deke iz unutrašnjosti, koji su s iskrenim očekivanjem i punim srcem krenuli da posete sina u velikom gradu.
Mile i njegova supruga su dugo čekali priliku da vide svoje najbliže. Sin i snaja već mesecima nisu svraćali, a unuci, kako to već biva, rastu brzo – pa srce vuče, nostalgija udara iznenada, a u njihovim godinama svaki susret sa decom znači više nego hiljadu reči. I kao što to prave domaćice rade, baka je spakovala sve najbolje iz svoje kuhinje – domaći sir, pekmez, suvo meso, kolače – jer nije samo stvar u poklonu, već u poruci: “Mi mislimo na vas, i volimo vas”.
- Put do Beograda nije bio lak. Godine su učinile svoje – Mile ima problema sa pritiskom, baka se brzo zamori, ali ljubav prema deci bila je jača od svake slabosti. I konačno, došli su, puni uzbuđenja i nade da će nekoliko dana provesti s porodicom.
Ali umesto toplog porodičnog dočeka, sačekalo ih je iznenađenje – sin ih je odveo u apartman. Lep, nov, udoban – ali prazan. Bez mirisa domaće hrane, bez smeha unuka, bez zvuka porodičnog života. Za starije ljude, koji dolaze iz drugačijeg vremena i drugačijeg sistema vrednosti, to nije bio znak pažnje, već odbacivanja. U njihovom svetu, roditelji se ne smeštaju “blizu” kuće, već u kuću.
- Tri dana su prošla u tišini. Nije bilo zajedničkog ručka, porodičnih razgovora, ni onih svakodnevnih sitnica koje znače sve. Samo jedan brzinski izlazak na kafu. Dok su oni ćutke sedeli u apartmanu, sin i snaja su jurili svoje “obaveze”. I sve to bi možda bilo i razumljivo da u tim obavezama nije zaboravljeno ono osnovno – ljudska toplina.
U njihovoj kući, kada dođe sin, otvaraju se vrata, iznose se tanjiri puni svega – jer domaćin ne pita gosta da li je gladan, on ga hrani. Ne pita da li je umoran, već mu pripremi najmekši jastuk. Takav je red. Takvo je srce roditelja.
- Posle svega, vratili su se kući slomljeni. Ne fizički, jer telo se odmori, već duševno. Jer ne boli apartman, boli osećaj da više ne pripadaš. Boli tišina umesto dečijeg smeha, boli činjenica da si odgojio nekoga ko te sada vidi kao obavezu, a ne kao koren svog postojanja.
Nisu rekli nikome. Drže sve u sebi, jer ponos ne da, a ni suze više ne menjaju ništa. Odluka je pala: više ne idu. Ako im sin i snaja požele društvo, zna se put – neka oni dođu. A dokle god toga nema, njihovo srce će da ćuti, da se steže i da pamti. Jer roditeljska ljubav je najveća, ali i najranjivija kad ostane neuzvraćena.
