Nesreće se dešavaju na svakom koraku,nismo ni svesni šta nas može dočekati iza samog ćoška a ovaj slučaj je ostavio bez reči svaku osobu koja je saznala za njega..
- U leto 2024. godine, u jednoj zabačenoj dolini na severu Italije, dogodila se tragedija koja je na prvi pogled izgledala kao nesreća, ali se kasnije pretvorila u jedan od najpotresnijih krivičnih slučajeva godine. Tela tridesetdvogodišnje Marije Ohrisko, poznatije kao Marta, pronađena su u provaliji ispod litice, u blizini kamp-prikolice u kojoj je živela sa svojim dugogodišnjim partnerom Ilijom Batrakovim, muškarcem ruskog porekla, starim četrdeset i jednu godinu. Njena smrt je u početku protumačena kao nesrećan slučaj, pad sa visine koji je doveo do kobnih povreda.
Ilija je od prvog momenta igrao ulogu neutješnog partnera. Njegovo svedočenje istražiteljima bilo je ispunjeno emocijama, govor mu je bio smiren, ali pun tuge, i činilo se da je izgubio osobu koju je voleo. Ispričao je da je Marta slučajno pala, izgubivši ravnotežu dok su boravili u prirodi. Međutim, policija nije ostala naivna. Tokom narednih dana, pažljivo su ispitivali okolnosti smrti i sve više detalja ukazivalo je na to da verzija koju je Ilija predstavio jednostavno ne pije vodu.
- Provereni su njegovi iskazi, upoređeni sa stanjem tela, analizirane su povrede koje su bile nespojive sa slučajnim padom. Forenzički dokazi otkrili su više rana koje su sugerisale na fizički napad pre samog pada. Marta nije samo pala – bila je gurnuta. Uz to, tragovi u njenim disajnim putevima pokazali su da je još bila živa kada je dospela na tlo, što znači da je mogla da bude spašena da je hitna pomoć na vreme pozvana.
Tokom istrage, pronađene su poruke koje je Marta poslala Iliji neposredno nakon pada. Molila je za pomoć, pisala da ne može da ustane, da je povređena i da mu treba. Međutim, Ilija nije reagovao. Nije je pozvao, niti joj je prišao satima. Tek nakon više od šest sati spustio se do nje, i umesto pomoći, brutalno je prebio, a potom zadavio. Kasnije se vratio u prikolicu i narednog dana se pojavio u policiji sa izjavom da je njegova partnerka nestala.
- Policija je nastavila sa prikupljanjem dokaza i uskoro su izašli na videlo i raniji tragovi nasilja. Marta je više puta primana u hitnu pomoć sa vidljivim povredama, ali nikada nije prijavila zlostavljanje. Bila je izolovana, bez kontakta sa porodicom, njene stvari su spaljivane, a komunikacija ograničena. Ilija ju je zlostavljao fizički i psihički, gaseći cigarete na njenom telu, preteći joj noževima i onemogućavajući joj bilo kakav oblik zaštite. Istražitelji su zaključili da je Marta živela u dugotrajnom paklu nasilja, iz kojeg nije uspela da se izvuče.
Najpotresniji deo celokupne tragedije jeste Martino poverenje – i pored svega, nadala se da će se njen partner promeniti. Verovala je da su njegovi napadi posledica alkoholizma i tražila je opravdanja za njega, dajući mu nove šanse. Uprkos svim znakovima upozorenja, ostajala je uz njega, sve do svog poslednjeg dana.
- Kada su svi dokazi sabrani – poruke, forenzička analiza, svedočenja lekara i komšija – tužilaštvo je podiglo optužnicu protiv Ilije Batrakova za svirepo ubistvo sa predumišljajem. U optužnici se navodi da je smrt njegove partnerke bila kulminacija dugotrajnog zlostavljanja, a ne izolovani incident. Njegovo hladnokrvno ponašanje nakon zločina, pokušaji da sakrije tragove, briše poruke i stvori lažnu naraciju o nesrećnom padu, dodatno su otežali njegov položaj pred sudom.
Javnost u Italiji, a i šire, ostala je šokirana brutalnošću i ravnodušnošću počinioca. Mediji su danima izveštavali o ovom slučaju, pitajući se kako je moguće da se ovakav horor odvijao tako blizu, a da niko nije mogao pomoći. Mnogi su kritikovali sistem koji nije prepoznao Martine vapaje ranije, a slučaj je postao simbol borbe protiv porodičnog nasilja.
- Suđenje Iliji Batrakovu biće test ne samo za italijansko pravosuđe, već i za društvenu svest o nasilju koje se često događa iza zatvorenih vrata, daleko od očiju javnosti. Predviđena kazna zatvora od 24 godine, ukoliko bude osuđen, mnogima se čini premalom u poređenju sa onim što je Marta preživljavala tokom svog života i načinom na koji je preminula. Ostaje pitanje koliko još takvih priča prolazi neprimećeno i koliko puta žrtve ostaju bez glasa – sve dok ne bude kasno.
