Imala sam samo osam godina kada je mama odlučila da ode i da me zauvek izbriše iz svog života. Tog dana sam shvatila da postoje bolovi koji ne prolaze ni kada odrasteš. Sećam se svake rečenice koju je izgovorila, svake suze koju sam tada progutala jer nisam razumela kako neko može da napusti svoje dete i još to obrazloži tako hladno. Rekla je da se udala greškom, da je napravila pogrešan izbor i da ne može ceo život da nosi odgovornost zbog toga. Dodala je da ne želi da „ispašta“ zato što je rodila dete prerano, da ima pravo na bolji život i da sam ja prepreka na tom putu.
Nisam mogla da shvatim šta to znači „prepreka“. U tom trenutku nisam bila ništa više od uplakane devojčice koja je samo želela da je mama zagrli i kaže da se predomislila. Umesto toga, zatvorila je vrata i otišla, a sa njom je nestao i onaj osećaj topline koji sam dotad vezivala za dom. Kuća je odjednom postala tiha, previše tiha. Tata je tada preuzeo sve. Bio je običan čovek, tih, strpljiv, i od onih koji ne pričaju mnogo o emocijama, ali sve pokazuju kroz dela. On me je tešio svake noći kada bih se probudila iz sna u kojem se mama vraća, donosila mi doručak u krevet kad bih imala loš dan i učio me da verujem u sebe čak i kad sve deluje izgubljeno. Nikada nije rekao nijednu lošu reč o njoj, iako je imao mnogo razloga za to. Samo bi tiho uzdahnuo i rekao: „Neki ljudi ne znaju šta imaju dok to ne izgube.“
- Kako sam odrastala, naučila sam da živim sa tom prazninom, ali nikada je nisam potpuno popunila. Svaki rođendan, svaka školska priredba, svaka diploma — uvek bi postojao taj trenutak kad bih pogledala u publiku i pitala se da li bi došla, makar samo da me vidi iz daljine. Nikada nije.
Tata je bio moj heroj. Radio je dva posla da bih mogla da studiram, da imam sve što mi je potrebno i da nikada ne osetim manjak ljubavi. Kupio mi je prvo auto, pomogao mi da pronađem stan i nikada mi nije dozvolio da se osetim manje vrednom zbog toga što nemam majku. Često bi rekao da sam njegovo najveće postignuće i da sam mu vratila veru u život. I onda, pre samo dva dana, dogodilo se nešto što je ponovo otvorilo sve rane za koje sam mislila da su davno zarasle. Na vratima mog stana pojavila se ona — moja majka. Nisam je prepoznala odmah, prošlo je više od dvadeset godina. Izgledala je starije, umornije, oči su joj bile pune suza. Rekla je da ju je muž izbacio iz kuće, da nema gde da ode, da nema novca i da joj je potrebna pomoć.
- Stajala sam na pragu, nemo gledajući u nju, dok su mi se kroz glavu vrteli svi oni trenuci iz detinjstva kada sam je čekala da se vrati. I sada, kad je konačno tu, nisam znala šta da kažem. Deo mene je želeo da je pusti unutra, da joj pruži čašu vode i krevet za spavanje. Drugi deo mene, onaj ranjeni, vrištao je od besa.
Pitala sam je da li se seća šta mi je rekla kada je odlazila. Samo je spustila pogled i rekla da je tada bila mlada i glupa, da nije znala šta radi. Da se kaje. Da bi sve dala da može da vrati vreme unazad. Ali vreme se ne vraća. Reči ne možeš izbrisati, ni godine tišine, ni rođendane koje je propustila, ni diplome koje nikada nije videla.
Rekla sam joj da ne mrzim nikoga, ali da ne mogu da zaboravim. Da je moja ljubav prema njoj umrla onog dana kad je odlučila da joj je sopstveno dete teret. Da postoji granica između praštanja i samoponiženja. Nisam želela osvetu, nisam želela da je povredim, ali nisam mogla ni da joj pružim utočište. Zatvorila sam vrata polako, bez vike, bez suza. Osećala sam težinu, ali i neku čudnu smirenost. Prvi put u životu sam se osetila slobodno — ne kao devojčica koja je ostavljena, već kao žena koja zna svoju vrednost.
- Kasnije sam pozvala tatu i ispričala mu sve. Samo je ćutao nekoliko sekundi, a onda rekao: „Ponosan sam na tebe.“ U tom trenutku shvatila sam da on nije samo otac, već i moja porodica, moj temelj i moj dom. Možda nikada neću razumeti zašto je majka otišla, ali sada znam da neki ljudi jednostavno nemaju kapacitet da vole bezuslovno. Ja sam svoj mir pronašla u tome što ne nosim mržnju u sebi, već zahvalnost prema onome ko je ostao uz mene kad je bilo najteže.
Tata, hvala ti za svaki dan koji si bio tu. Zahvaljujući tebi, naučila sam da ljubav ne mora da dolazi od oba roditelja da bi bila iskrena — dovoljno je da dolazi od srca koje nikada ne odustaje.
