Mala je bila na koljenima, s crvenim i bolnim rukama. Njena maćeha je vrisnula: ‘Dobro očisti! Ako ne možeš, nećeš jesti!’…

U ovom članku Vam donosimo priču u kojoj se oslikava težak život mlade devojčice koja je redovno  patila zbog sle maćehe. Kakva je bila reakcija oca kada je saznao u kakvoj situaciji se nalazi njegova kćer, pročitajte u nastavku teksta…

Zvuk četkice koja škripe po drvenom podu odjekivao je hodnikom, stvarajući zvuk koji je bio oštar i bolan, potpuno neprikladan za atmosferu koja bi trebala vladati u domu. Lena Hartley, sedmogodišnjakinja, bila je na koljenima s drhtavim nogama i crvenim dlanovima, pokušavajući da obriše mrlju koja je nestala još pre mnogo vremena. Znoj joj je kapao s kose, a glad je sve više mučila njen stomak.

• — Dobro očisti! — zarežala je njena maćeha, Marissa, s rukama prekrštenim na prsima i licem hladnim kao kamen. — Ako ne možeš, nećeš jesti. Jesi li me čula? Lena je slabo kimnula glavom i nastavila da trlja, iako su njene ruke bile toliko slabe da jedva držale četkicu. Noć pre toga nije dobro spavala, a jutros nije ni puno jela. Pritisak koji je Marissa vršila na nju — stalni zadaci, stalna grdnja — bio je sve teži iz dana u dan.

Na početku je Lena pokušavala da se izbori sa vrtoglavicom, ali uskoro je disanje postalo sve plitkije, a ruke su joj počele drhtati. Osećala je kako se hodnik naginje. Četkica joj je skliznula iz ruku. — Nemoj stati — izgovorila je Marissa —. Ovo radiš jer si jučer prolila sok na moj tepih. To je ono što se dešava kad djeca ne nauče. Lena je pokušala da udahne, ali osećala je kao da joj neko steže grudi. Vid joj je postao maglovit. Na kraju je pala na bok na tlo, boreći se za vazduh.

• Tada su se glavna vrata naglo otvorila. Teški, brzi koraci su se približavali. Kapetan Lucas Hartley, upravo se vratio sa svoje misije, stajao je na pragu hodnika. Njegova vojnička torba pala je sa treskom na tlo. Oči su mu se proširile kada je ugledao svoju malu devojčicu koja je pala, boreći se za svaki dah. — Lena? — Njegov glas je zadrhtao. — Draga, šta ti se dogodilo? Lena je jedva podigla glavu i šapnula: — Tata… boli me… Izraz na Lucasovom licu brzo se promenio: prvo šok, pa nevjerica, a zatim nasilni, drhtavi bes. Polako se okrenuo prema Marissi. — Moja kćerka… ko joj je ovo učinio? Marissa je uzmaknula, lice joj je postalo beživotno. — Lucas, preuveličava. Samo je trebalo da nauči odgovornost… Ali Lucas je već kleknuo pored Lene, podižući je u svoje ruke s pažnjom koja ju je naterala da jeca na njegovom ramenu. — Tata je tu — šapnuo je —. Tata te sada ima. I po prvi put u mesecima, Lena je povjerovala.

Lucas je nosio Lenu u dnevnu sobu i nežno je smestio na kauč. Dotakao je njeno čelo, proverio njeno disanje i video jasne znakove iscrpljenosti: prebrzi puls, previše vruća koža, oguljene ruke. Ova devojčica nije bila ona koja je trebalo da “nauči odgovornost”. Ovo je bila zanemarivanje. Možda i nešto gore.

rekao je Lucas, ne okrećući se —, donesi mi čašu vode. Sada. Ona je oklijevala. — Lucas, ona te manipuliše. Djeca glume cijelo vreme. Znaš koliko može biti dramatična Lena… Lucas ju je pogledao s takvom intenzitetom da je ukipila. — Voda — ponovio je —. Posljednji put. Nemoj me tjerati da ponovim.

• Marissa je požurila u kuhinju. Lena je uhvatila rukav uniformu svog oca. — Nisam završila pod — šapnula je, oči joj bile pune suza. — Ne moraš završiti ništa — rekao je Lucas nežno —. Ti si dijete, Lena. Trebaš se igrati, a ne raditi do pada. Kada se Marissa vratila, Lucas je pomogao Leni da pije polako i pažljivo. Njeno disanje se postupno smirilo. Tek kada je ona bila smirena, ustao je da se suoči sa suprugom. — Šta joj točno radiš dok sam bio vani? — Njegov glas bio je nizak, kontrolisan, ali na ivici eksplozije. Marissa je podigla bradu. — Disciplinirala sam je. Netko je morao to učiniti. Razmazio si je, Lucas. Odgovara loše, ostavlja sve u neredu, ponaša se kao beskorisna… — Ima sedam godina — prekinuo ju je —. Sedam, Marissa. I ostavio sam je s tobom očekujući ljubav, ne vojni kaznu. Marissa je izbacila podrugljiv smeh. — Ako ne podnosi malo čišćenja, nikada neće izrasti kako treba. Ovo je ono što rade majke.

Lucas je napravio korak bliže. — Ti nisi njena majka. Po prvi put, fasada sigurnosti Marisse je posustala. Zastala je sa svojim rečima. — Ja… ja sam samo pokušavala pomoći. S tvojim rasporedom, tvojim misijama… netko mora održavati red ovde. — Red? — ponovio je Lucas —. Ovo nazivaš održavanjem reda, kad teraš dijete da radi dok ne može disati? Oči Marisse su skrenule prema vratima kao da je izračunavala bijeg. — Gledaj, Lucas, možemo o ovome razgovarati kasnije. Umoran si. Uzrujan si. Tek si došao kući. Stvari izgledaju gore nego što jesu… — Znam kako izgleda iscrpljenost — rekao je Lucas —. I prepoznajem zlostavljanje kad ga vidim.

Marissa je ukočila. — Da me optužuješ? Lucas nije odgovorio. Nije morao. Izraz na njegovom licu govorio je sve. I Marissa je napokon shvatila da je u velikim problemima. Lucas nije vikao. Nije bacao stvari. Nije izgubio kontrolu. Njegova obuka mu je omogućila da zadrži mirnoću čak i pod stresom, a ovaj trenutak zahtevao je preciznost, a ne haos. — Marissa — rekao je —, spakuji svoje stvari. Ona je ispustila nervozan smeh. — Ne možeš biti ozbiljan. — Jako sam ozbiljan — njegov glas je imao mirnu odlučnost presude —. Vidio sam šta si učinila. Vidio sam šta si dopustila. Nećeš ostati ovde. Marissa je prekrstila ruke, pokušavajući da povrati kontrolu. — Ja sam tvoja žena. Ne možeš me samo izbaciti jer imaš emocionalni ispad. Lucas je izvadio telefon. — Zapravo, mogu. I hoću. Pozvaću oficira Danielsa. On je prijatelj. Dokumentiraće sve: stanje Lene, tvoje ponašanje, prijetnju njenoj sigurnosti.

• Panika je konačno zasjala u očima Marisse. — Lucas, čekaj. Preuveličavaš. Razmisli o svojoj reputaciji. Razmisli o vojsci. Razmisli o tome što će ljudi reći ako se ovo sazna… — Ljudi će reći da sam zaštitio svoju kćer — odgovorio je hladno —. I bit će u pravu. Pomaknuo se ustranu i pokazao prema hodniku. — Spakuj. Sada. Marissa je oklijevala još nekoliko sekundi, a to je bilo dovoljno. Lucas je nazvao broj. Ona je odmah otrčala prema spavaćoj sobi da pokupi svoje stvari. Dok je ona pakovala, Lucas se vratio u dnevnu sobu. Ponovno je kleknuo pored Lene. — Draga — šapnuo je —, od sada, niko te neće tretirati ovako. Obećavam. Mali prsti Lene obuhvatili su njegovu ruku. — Hoćeš li ostati kod kuće neko vreme?

Lucas je osetio stisak u prsima. Misije su bile nepredvidljive, ali znao je jedno: više je nikada neće ostaviti u opasnosti. — Srediću sve — rekao je —. Sada si sigurna. Oficir Daniels je stigao za dvadeset minuta. Slušao je, pregledao stanje Lene, napravio fotografije i razgovarao privatno s Lucasom. Marissa je sišla niz stepenice plačući, pokušavajući se praviti žrtvom, ali nije bilo važno. Dokazi su govorili sami za sebe. Odvela su je pod pratnjom, protestirajući i kriveći sve osim sebe. Kada je kuća napokon utihnula, Lucas je sjeo sa Lenom na kauču, umotavajući je u deku i dopuštajući joj da se odmara uz njega. Po prvi put u mesecima, ona je zatvorila oči bez straha. I po prvi put u mesecima, Lucas je osećao da je konačno nešto uradio ispravno; ne kao vojnik, već kao otac. Prije nego što je zaspala, Lena je šapnula: — Tata… hvala što si se vratio kući. Poljubio ju je u čelo. — Uvek.