Jedne hladne večeri, dok je kiša lupkala po prozorima i stvarala sumornu atmosferu, u dežurni centar hitne službe stigao je neuobičajen poziv. Glas s druge strane bio je tih, drhtav, ali i uporno odlučan. Radilo se o petogodišnjoj devojčici po imenu Mia, koja je, jedva zadržavajući hrabrost, zamolila da joj neko dođe u pomoć. Tvrdila je da ispod njenog kreveta čuje nepoznate šapate koji je plaše.
Operater je pokušao da sazna više. Pitao ju je gde su roditelji, a Mia je odgovorila da su kod kuće, ali da ne veruju njenim rečima. Smatrali su da devojčicu vara mašta i da nema razloga za brigu. Uprkos tome, Mia je ponavljala da čuje glasove, zvuke nalik tihom šaptu što dolazi ispod poda. Iskusni operater je procenio da je bolje ne rizikovati i odmah je uputio policijsku patrolu ka njenoj adresi. Dok su vozila bila na putu, ohrabrivao je devojčicu da ostane na vezi i da ne gubi nadu.
- Nekoliko minuta kasnije, policajci su stigli. Na vratima su ih dočekali roditelji, iznenađeni i pomalo posramljeni. Uveravali su ih da njihova ćerka često izmišlja priče, jer ima bogatu maštu. Ipak, policajci su ostali pri svom – trebalo je proveriti svaku prijavu, ma koliko zvučala neverovatno. Ušli su u devojčicinu sobu i zatekli Miu kako sedi u uglu, stežući svog plišanog medu. Oči su joj bile širom otvorene, a ruke zgrčene od straha. Samo je podigla prst i pokazala na krevet. Šapatom je izgovorila da odatle dolaze zvuci. Jedan policajac se nagnuo i pogledao ispod kreveta. Video je samo razbacane igračke i sloj prašine. Već se spremao da sa osmehom kaže roditeljima da nema nikakve opasnosti, kad se njegov kolega iznenada zaustavio i napeto šapnuo: „Čekaj, čuješ li i ti?“
U prostoriji je zavladala tišina. Tada su svi prisutni jasno čuli neobično šuštanje koje je dolazilo negde ispod poda. Nije ličilo na obične zvuke kuće. Policajci su prišli podnim daskama i počeli pažljivo da kucaju. Na jednom mestu ton je bio dublji, što je ukazivalo da postoji šupljina. Odlučili su da podignu nekoliko dasaka, a prizor ih je ostavio bez reči.
- Pred njima se ukazao skriveni prolaz koji je vodio ka starom podzemnom tunelu. Ovaj prolaz očigledno je bio davno napravljen, a zub vremena ga je skoro učinio nevidljivim. Brzo su pozvali dodatne ekipe i stručnjake da istraže dalje. Ispostavilo se da je zaista postojao razlog Mijinog straha – neko se skrivao u tim hodnicima. Zahvaljujući njenom pozivu i hrabrosti da se suprotstavi neverici roditelja, opasnost je na vreme otkrivena i uklonjena. Roditelji su ostali duboko potreseni događajem. Nikada nisu verovali da devojčicina mašta može imati tako ozbiljno uporište u stvarnosti. Od tog dana su obećali sebi da će pažljivije slušati svoje dete, čak i kada im se njeni strahovi učine nestvarnim. Naučili su koliko je važno obratiti pažnju na dečije reči, jer se iza njih ponekad krije ozbiljna istina.
Mia je nakon svega ponovo zadobila mir. Stručnjaci su pregledali kuću i dodatno je obezbedili, tako da su roditelji mogli da budu spokojni. Svaki put kada se sete te noći, osećaju zahvalnost i ponos na svoju ćerku koja je pokazala zrelost i pribranost u trenutku kada mnogi odrasli možda ne bi imali dovoljno hrabrosti. Ova priča nosi snažnu pouku. Deca često poseduju instinktivnu osetljivost i primećuju ono što odrasli zanemaruju ili odbacuju kao besmislicu. Njihovi strahovi ne moraju uvek biti samo plod mašte. Nekada se u njima krije nagoveštaj nečega što zahteva pažnju. Upravo zbog toga odrasli treba da imaju strpljenja i vere, da saslušaju svaku reč, bez obzira koliko nestvarno zvučala.
Mia i njena porodica sada žive mirnije, ali se u njihovim srcima zauvek urezala spoznaja da pažnja prema detetu može da spasi ne samo spokoj doma, već i sam život. Ova priča je izmišljena, a svaka sličnost sa stvarnim događajima ili osobama je slučajna.
