Kada smo doneli odluku da renoviramo kupatilo, sve pripreme i komunikaciju sa majstorima preuzeo je moj suprug. Bio je zadužen za ugovaranje cene, planiranje vremenskog roka i dogovor o materijalu. Iako nije bilo lako, uspeo je da uspostavi dogovor sa dvojicom radnika i radovi su mogli da počnu. Budući da je suprug bio na poslu tokom dana, meni je pripala uloga domaćina – da ih dočekujem, nadgledam radove i pobrinem se da imaju sve osnovne uslove za rad.
- Trudila sam se da budem korektna i pažljiva, da pokažem gostoprimstvo u granicama pristojnosti. Svakog jutra pripremala sam im kafu, raspitivala se kako ide posao, osluškivala napredak. Sve je teklo očekivano, bez većih problema, sve do dana kada se pojavio samo jedan od njih. Objasnio mi je da njegov kolega tog dana ne može doći, iako je bilo neobično, nisam tome pridavala preveliki značaj – nastavila sam s uobičajenom rutinom, skuvavši mu kafu kao i svakog prethodnog dana.
Donoseći šolju, dočekao me pogled koji nije više bio sasvim profesionalan. Iako u početku nisam želela da sumnjam, njegov izraz lica i način na koji mi se obratio brzo su mi razjasnili situaciju. Upitao me, uz poluosmeh i opušten ton, da li znam da bi renoviranje moglo da me košta upola manje. Pomislila sam da možda ima neki trik – bolju cenu materijala ili je pronašao efikasniji način izvođenja radova. Ali ono što je usledilo jasno je pokazalo da njegova ponuda nije imala veze sa poslom.
- Aluzije su bile jasne, a meni je u tom trenutku postalo neprijatno, čak i nelagodno. Nije bilo potrebe da išta dodatno objašnjava – njegov ton, pogledi i način na koji mi je to rekao jasno su pokazivali da je prešao granicu profesionalnog ponašanja. U meni se tada javila kombinacija gađenja, ljutnje i iznenađenja. Bez mnogo razmišljanja, uzvratila sam hladnim, ali odlučnim glasom, jasno mu stavivši do znanja da mi je suprug policijski inspektor i da bi ovakvo ponašanje moglo imati ozbiljne posledice – ali ne one koje je on možda zamišljao.
Nakon tog trenutka, sve se promenilo. Pocrveneo je, spustio pogled i bez reči se vratio poslu. Od tog dana više nije bilo ni osmeha, ni komentara, ni pokušaja da započne bilo kakav razgovor koji nije direktno vezan za posao. Promenio se u potpunosti – postao je tih, zatvoren, profesionalan do kraja renoviranja.
- Kada su radovi završeni, pokušao je da ublaži situaciju nudeći popust pod izgovorom da je posla bilo manje nego što je očekivao. Moj suprug, iako nije znao sve što se dogodilo, odlučio je da isplati pun iznos – onoliko koliko je bilo unapred dogovoreno. Jer poštovanje i dostojanstvo nisu vrednosti koje se mogu kupiti ili umanjiti cenom.
Iz cele ove situacije izašla sam sa važnom lekcijom. Nikada više ne ostajem sama u kući sa majstorima, bez obzira na to o kakvim poslovima se radi. Ne zato što se plašim, već zato što granice moraju postojati. Jer nije u redu da ljubaznost bude pogrešno protumačena. I nije slabost postaviti jasne granice – to je zapravo oblik snage i samopoštovanja.
- Nažalost, mnoge žene prolaze kroz slične situacije, ali ćute. Zbog straha, srama ili nelagode. Međutim, takve stvari ne treba prećutati. Granice moraju biti jasno postavljene i poštovane, jer ako sami ne tražimo poštovanje – retko ćemo ga dobiti.
Na kraju, iako je kupatilo renovirano i izgleda lepo, ono što mi je ostalo urezano nije sjaj novih pločica, već osećaj nelagode i trenutak u kojem sam morala da stanem u svoju odbranu. Taj trenutak me podsetio da ništa – ni popust, ni lepa reč, ni ušteda – ne vrede ako morate da žrtvujete dostojanstvo.
- Zato danas više nego ikada verujem da se granice ne postavljaju da bi se nekome naudilo, već da bi se zaštitilo ono što jeste – mir, sigurnost i poštovanje. I to je nešto što ne smemo dozvoliti da nam iko oduzme.
