Danas u članku pišemo o jednom izuzetnom trenutku iz prošlosti, koji nas podseća da prava vrednost života nije u materijalnim stvarima, već u ljubavi i žrtvi koju činimo za svoju porodicu. Priča koju ćemo podeliti dolazi iz teških, siromašnih vremena, ali nosi poruku koja je večna i danas, baš kao i tada.
Zima pedesetih godina prošlog veka u malom selu podno Rudnika bila je surova. Sneg je prekrivio svuda oko, a Stana, udovica sa sedmoro dece, suočavala se sa teškom borbom da obezbedi makar osnovne životne potrebe. Njen muž je poginuo pre dve godine u šumi, a ona je ostala da sama brine o deci. Iako je radila dan i noć, suša je uništila gotovo sav urod, a njeno stanje bilo je sve gore. U tim teškim okolnostima, Božić je dolazio, a Stana je znala da neće moći obezbediti ni osnovne poklone za svoju decu.
Badnje veče došlo je, a u maloj kući, uz samo jednu sveću koja je svetlela, deca su već spavala u hladnoj sobi, ušuškana na slamarici. Stana je prišla naćvama, velikoj drvenoj kutiji u kojoj je čuvala brašno, nadajući se da će pronaći barem nešto što bi mogla iskoristiti da napravi česnicu za Božić. Iako je unutra bilo samo malo kukuruznog brašna i šaka pšeničnog, Stana nije odustajala. Morala je pronaći način kako da iznese hleb koji će decu učiniti srećnima, makar i na trenutak.
Suze su joj pala na brašno, ali nije dopuštala sebi da poklekne. Rekla je sebi da neće plakati jer suze ne mogu zamesiti hleb. Uzevši ono malo brašna što je imala, pomešala je kukuruzno sa pšeničnim, govoreći sebi da će to biti “carska česnica”, zlatno-žuta kao pravo zlato. Ali nešto je falilo – novčić. U običaju je bilo da se u česnicu stavi metalna para, simbol sreće i blagostanja, ali Stana nije imala nijednu jedinu pare.
- Gledajući u svoj stari, svečani jelek, koji je bio jedino što nije prodala, Stana je odlučila da uradi nešto nesvakidašnje. Odsekla je jedno mesingano dugme, jedini komad vrednosti koji je imala. Trljajući ga da zasija, uzela je malo pepela i učinila da dugme zasija gotovo kao pravo zlato. Iako je osećala grižu savesti, znala je da to nije bila obična prevara, već čin ljubavi, jer je to dugme stavljala u česnicu iz ljubavi prema svojoj deci.
Sastavila je hleb, oblikovala ga, a onda ga pekla pod sačem, na ognjištu. Miris pečene proje počeo je da se širi kroz kuću. Nije bilo mesa, nije bilo kolača, ali u tom mirisu bio je dom, ljubav i žrtva koju je Stana napravila za svoju decu. Miris koji nije mogao biti opisan bogatstvom, ali je bio bogat u svojoj jednostavnosti.
Kada je česnica bila gotova, Stana je ponosno iznela pogaču, želeći da njena deca ne primete razliku. Deca su bila uzbuđena, radosna zbog onoga što su očekivala, i kad su počeli lomiti hleb, sve je išlo kako treba. U tom trenutku, najmlađi sin Đorđe je pronašao “novčić” u svom komadiću hleba. Bilo je to staro, mesingano dugme koje je Stana stavila, ali za njega, to je bilo najvredniji dukat na svetu. Svi su ga gledali s oduševljenjem, verujući da je to pravi znak sreće za celu godinu.
Đorđe nije prestajao skakati i pokazivati dugme, govoreći kako je pronašao zlatni dukat. Ostala deca nisu bila ljubomorna. Naprotiv, svi su bili srećni, jer su znali da je “sreća” ostala u njihovoj kući, i to zahvaljujući majčinoj ljubavi. Komšije su gledale i prepoznale dugme, ali nijedna nije im rekla ništa. Razumeli su međusobno, jer sirotinja razume sirotinju i nikada ne dovodi u pitanje njen ponos i dostojanstvo.
Tog Božića nije bilo pečenja ni kolača, ali je bilo mnogo smeha. Stana je posmatrala svoju decu kako se igraju, shvatajući da bogatstvo nije u stvarima koje se mogu kupiti, već u ljubavi i zajedništvu. Znala je da je njen trud, njena žrtva, bila vredna svega. Prevarila je, ali iz ljubavi, kako bi održala tradiciju i donela sreću svojoj deci.
Godine su prolazile, deca su odrasla i postala uspešni ljudi, a Đorđe je čuvao to dugme, kao simbol najveće vrednosti koju je imao. Kada je jednog dana, sa suzom u oku, pokazivao unucima, znao je da je to najskuplji “dukat” na svetu. Dugme koje je Stana za cenu jedne noći bez sna, ali i ogromne ljubavi, stavila u česnicu, postalo je simbol svega što je istinski vredno
