Gubitak roditelja je nešto najgore što se nekom može desiti i jedno od najmračnijih perioda nečijeg života jeste to kada pokušavaš da naučiš da živiš sa činjenicom da njih više nema. Na tu temu Vam danas donosimo ispovest u kojoj kćerka priča o iskustvu koje je doživela kada je njena majka bila na samrti i šta joj je u tim momentima izgovorila pa joj život kompletan promenila…
Ceo život sam verovala da mi je otac umro kada sam imala samo šest godina. Tako su mi govorili svi oko mene – majka, rodbina, komšije. Niko nikada nije ostavljao ni tračak sumnje u to.
- Sećam se sahrane, tihe i skromne, ljudi okupljenih u crnini, uplakanih lica koja su mi tada izgledala kao odraz mog sopstvenog bola. Bila sam mala, ali dovoljno stara da osetim prazninu koja je ostala iza njega. Noćima sam spavala s njegovim džemperom u naručju, uverena da će mi bar u snovima doći, da ću ga tamo sresti i osetiti njegov zagrljaj.
Godine su prolazile, a ja sam živela sa tom pričom kao sa nepobitnom istinom. Učila sam da ga pamtim kroz priče drugih, kroz miris starih stvari i retke fotografije koje su mi ostale. Život bez oca bio je deo mene, oblikovao je način na koji sam rasla, voljela i gubila.
- Pre samo nekoliko dana, život mi je zadao udarac koji nisam mogla ni da zamislim. Moja majka je ležala na samrti. Nisam bila spremna da je izgubim, ali ko ikada zaista jeste? Držala sam je za ruku, osluškujući njeno teško disanje, moleći se u sebi da produži još koji trenutak.
Tada je, iznenada, otvorila oči i pogledala me pravo. Njene reči, izgovorene tihim i slabim glasom, rasparale su mi stvarnost:
„Tvoj otac nije mrtav. Samo je otišao. I rekao mi je da ti to nikad ne kažem.“
- U tom trenutku svet mi se srušio. Sa četrdeset godina, sve što sam verovala da je sigurno, sve uspomene, sve rane – odjednom su bile ispletene od laži.
Nisam imala vremena da je pitam gde je otišao, zašto je to učinio, ni zašto mi je ona sve ove godine uskraćivala istinu. Istog tog dana, majka je izdahnula. Ostavila me je sa hiljadama pitanja koja su mi parala dušu i bez ijednog odgovora.
- Jutro posle njene sahrane, iscrpljena od bola i nesanice, primila sam poruku s nepoznatog broja. Na ekranu je pisalo samo:
„Znam da sada znaš.“
- Osetila sam kako mi srce preskače. Ruke su mi se tresle dok sam gledala u te tri reči koje su otvorile bezdan u meni. Da li je to bio on? Da li je moj otac znao sve ove godine gde sam i ko sam postala? Ako jeste, zašto mi se nije javio ranije?
Mislila sam da sam već prošla kroz sve moguće bolove – gubitak, tugu, bes. Ali ovo je bilo drugačije. Sada sam prvi put osetila i izdaju. Ne znam gde je bio sve ove decenije, ni zašto je izabrao da bude senka u mom životu. Ali jedno znam – od tog trenutka moj svet više nije bio isti.
