- Kada dođemo na svet, retko ko razmišlja o tome šta znači imati nekoga svog – majku, oca, toplinu doma. Za mnoge, to je nešto podrazumevano. Ali za neke, poput mene, to je bila daleka, gotovo nestvarna ideja. Rođena sam bez ikoga da me zagrli, bez ruke koja će me voditi kroz prve dane života. Ostavljena sam ispred sirotišta, neželjena i prepuštena sistemu.
Detinjstvo u domu za nezbrinutu decu nije bilo ispunjeno igrom i smehom. Umesto toga, nosilo je hladne zidove, podeljene obroke i surovu borbu za svaku mrvu pažnje. Među decom sam bila sitnija, tiša, možda slabija – i to me je činilo lakom metom. Hranu su mi otimali, tukli me, podsmevali mi se. Niko me nije branio. Ali u tim tamnim danima, pronašla sam jedno utočište – školu.
- U učionici sam prvi put osetila da vredim. Iako niko nije očekivao mnogo od devojčice iz doma, ja sam učila s lakoćom. Knjige su postale moj svet, svet u kojem sam bila snažna, pametna, i izvan domašaja surovosti koja me okruživala. Završila sam školu s odličnim uspehom, ali sistem nije znao šta da učini sa mnom kada sam postala punoletna. Kao i mnogi pre mene, završila sam na ulici – bez ičega.
Spavala sam gde god sam mogla: pod mostom, u parku, u napuštenim zgradama. Katkad bih se provukla nazad u dom, samo da bih imala krov nad glavom na jednu noć. Nosila sam sa sobom torbu punu snova, ali bez ikakve sigurnosti.
- Onda se desilo nešto što mi je zauvek promenilo život. U parku, dok sam sedela iscrpljena i nevidljiva svetu, prišla mi je starija žena. Imala je psa, ali pre svega imala je pogled koji je video – mene. Pitala me da li želim da joj pomažem u stanu, zauzvrat bi mi pružila sobu, sigurno mesto. Bila je to ponuda koju nisam mogla da odbijem, iako sam u nju ušla s oprezom. Navikla sam da ništa ne dolazi bez cene.
Njen stan bio je sve ono o čemu sam maštala – prostran, topao, ispunjen knjigama i tišinom. Bila je udovica, imala je pomoćnicu, nije joj trebalo mnogo. Više od svega, želela je društvo. Nisam ni znala koliko mi je nedostajala takva toplina dok nisam prvi put legla u svoj krevet, bez straha i bez gladi.
- Provele smo zajedno tri i po godine. Svaki dan bio je nova lekcija nežnosti, sigurnosti i poverenja. Pronašla mi je posao, ohrabrivala me, slušala moje priče. Bila je više od prijatelja, više od porodice – bila je svetionik u mom do tada mračnom svetu. Kada je preminula, njen odlazak ostavio je prazninu kakvu nisam znala da mogu da osetim.
I tada je došao novi šok – sve je ostavila meni. Stan, poslovne prostore, novac. Po prvi put, imala sam dom, sigurnost, budućnost. Ali zajedno sa tim došla je i tišina u kojoj nije bilo njenog glasa. Shvatila sam koliko sam je volela. Bila je moja porodica, osoba kojoj sam pripadala. Ne po krvi, već po duši.
- Sve što mi je ostavila, sve to materijalno, nije moglo da zameni njen osmeh, njen zagrljaj i mir jutarnje kafe koju smo pile zajedno. Shvatila sam tada da ljubav ne mora da dođe onako kako je zamišljamo. Može doći tiho, bez najave, u obliku starice sa psom, u trenutku kada se najmanje nadamo.
Danas imam sve ono o čemu sam nekad samo sanjala. Ali još važnije, imam sećanje na ženu koja mi je pokazala šta znači biti voljen. Naučila me je da nečije dobro srce može spasiti život. I ako ikada sretnem nekoga izgubljenog, izgubljenijeg nego što sam ja ikada bila, znaću šta mi je činiti. Jer sada znam – ponekad je dovoljna samo jedna ruka pružena u pravom trenutku da se ceo jedan život promeni.
