Tema današnjeg članka bavi se neobičnom, ali emotivnom pričom o životinji koja je pokazala neverovatnu snagu, otpornost i ljubav prema životu, uprkos svim preprekama koje su stajale na putu.
Iako je reč o mačiću, priča o Shamanovoj borbi nije samo priča o životinji – ona je i priča o ljudskoj snazi, o tome kako ponekad ono što nam je najteže može doneti najlepše promene u životu. Ova priča nam pokazuje kako su male stvari i nežnost prema bićima koja nisu u mogućnosti da se brane od ljudi, toliko važne.
Radila sam u veterinarskoj klinici i, kao i svaki dan, bila sam okružena životinjama koje su prolazile kroz ruke naših stručnjaka. Međutim, jedan događaj je ostavio dubok trag na meni. Jednog dana, žena je donela crveno mače, koje je izgledalo kao da se nalazi na ivici života. Krzno mu je bilo slepljeno, oči prljave i skoro da nije mogao da stoji na nogama. Po dolasku, koleginica je postavila dijagnozu i rekla da mače treba uspavati. Žena je bila slomljena, ali je pristala. Iako smo ga odveli u zadnju prostoriju na njegov poslednji put, nešto me je nateralo da ne verujem u to. Koleginica je iznenada promenila mišljenje i izjavila: „Ne želim to da radim. Hajde da vidimo šta možemo učiniti.“
Taj trenutak je bio presudan. Počeli smo sa osnovnim tretmanima, od čišćenja očiju, do davanja lekova protiv parazita, vakcinacija i svega što je mače trebalo. Iako je bilo slabo, znali smo da mora da preživi. Kako su dani prolazili, mače je počelo da se budi, kretalo se sve više, postajalo je aktivno i nije odustajalo. Svakog jutra dolazila sam sa osmehom, a mače je bilo moje svetlo.
Kroz njegove nespretne pokrete i neprestano pokušavanje da dođe do nečega, pokazivao je istinsku snagu. Nije mogao da skače, da se kreće kao normalan mačak, ali to nije ometalo njegovu volju. Nazvali smo ga Shaman i ubrzo je postao omiljen među osobljem i pacijentima. Bio je poput male zvezde, koja je donosila smeh i sreću, ma koliko mu bilo teško da se kreće.
Međutim, stvari nisu išle kako smo želeli. Šefovima klinike mače se nije dopalo i brzo su doneli odluku da ga izbace. Stajala sam pred odlukom — da li da ga usvojim ili da ga nekome poklonim, ali znala sam da ne mogu da ga ostavim. Bilo mi je jasno da je on postao deo mog života. Usprkos problemima koje sam imala kod kuće, sa starijom mačkom i izazovima u ličnom životu, odlučila sam da ga usvojim. Zajedno smo se suočavali sa svim problemima. Nakon godinu i po dana, odveli smo ga na MRI, da bismo otkrili da je imao staru frakturu atlasa, prvog vratnog pršljena.
Shaman me je naučio mnogo o životu. Iako je imao ogromne prepreke, nije odustajao. Pokušavao je, padao, ali nije prestajao. Njegova borba me je oslobodila. Naučila sam kako da budem snažna i kako da volim čak i kada je teško. Bio je moj mali heroj, učići me da život nije samo u savršenim trenucima, već u tome da nastavim da idem, bez obzira na sve padove. Zbog njega sam svakog dana bila bolja verzija sebe.
Shaman je postao više od obične životinje – bio je simbol snage i upornosti. Na kraju, to je bila moja mačka, moje čudo koje je zauvek promenilo moj pogled na svet
