U novom članku ovog jutra Vam pričamo priču koja pokazuje koliko lako ljudi sude po izgledu i koliko brzo zaborave da se dostojanstvo ne meri odećom, već karakterom…
Banka je tog jutra vrvela od ljudi. Redovi su bili dugi, lica umorna, a zvuk koraka i šuštanja papira stvarali su napetu tišinu. Ispod hladnih fluorescentnih svetala sve je izgledalo sterilno – pod je blistao, ali bez topline, dok su stolice škripale i nervozni uzdasi prekrivali svaki pokušaj tihe konverzacije. Luis Albert, direktor banke, prolazio je između šaltera uspravne glave, sa samouverenošću čoveka koji misli da mu sve pripada. Na njegovom licu stalno je bio prisutan osmeh – onaj prazni, naučeni, koji skriva prezir i nadmenost. Bio je tip osobe koja ne gleda ljude u oči, već kroz njih. U tom prostoru, punom običnih građana koji su došli da podignu male svote ili da zamole za kredit, Luis se osećao kao gospodar.
Aleksandra, mlada blagajnica s blagim glasom i smirenim izrazom, radila je svoj posao što je mogla pažljivije. Kada je žena u skromnoj odeći prišla njenom šalteru, nije ni slutila da će taj trenutak promeniti dan svih u banci. Žena je imala oko pedeset i nešto godina, čistu, ali jednostavnu odeću, i torbu od iznošene kože. Njeno lice je odavalo blagost i mir. Zvala se Elvira. „Dobar dan,“ rekla je tiho, pružajući ček. Aleksandra ga je uzela i pogledala iznos. Njene oči su se raširile. Brojevi su izgledali nestvarno. „Samo trenutak, molim Vas,“ rekla je nesigurno. „Moram da zatražim odobrenje direktora.“
- Približila se Luisu, koji je razgovarao s jednim od klijenata i govorio glasno, kao da svima želi da pokaže koliko je važan. „Gospodine direktore,“ rekla je tiho, „molim Vas da pogledate ovaj ček.“ Luis je nehajno uzeo papir, pogledao cifru i odmah podigao obrve. „Ko je doneo ovo?“ pitao je s podsmehom. „Ona dama pored prozora,“ pokazala je Aleksandra. Luis se okrenuo i ugledao Elviru. Jednostavna odeća, pletenica, skromna torba. Zakolutao je očima i glasno uzdahnuo, tako da ga svi čuju. „Naravno,“ rekao je cinično. „Ko bi drugi doneo ček od tolikog iznosa nego neko ko pokušava da nas prevari.“
Popeo se na nekoliko koraka do nje, popravljajući kravatu i nameštajući svoj osmeh. „Dobar dan, gospođo,“ rekao je s lažnom ljubaznošću. „Vi ste ta koja želi da unovči ček?“ „Jesam,“ odgovorila je Elvira mirno. „I znate koliko je to novca?“ „Znam tačno.“ Luis se nasmejao glasno, gotovo podrugljivo. „Verovatno ni ne znate koliko nula ima na ovom papiru,“ rekao je, podižući ček tako da ga svi u redu mogu videti. „Svaki dan neko pokuša da nas nasamari, ali Vi ste baš preterali. Ovo izgleda kao da je štampano kod kuće!“
- Nekoliko ljudi u redu se nelagodno pomerilo. Elvira nije progovorila ni reč. Samo ga je posmatrala mirnim pogledom. Luis je teatralno pocepao ček na pola, a zatim još jednom, bacivši komadiće na pod. „Eto, završeno,“ rekao je samozadovoljno i okrenuo se ka Aleksandri. „Sledeći put, razmislite pre nego što gubite moje vreme.“ U banci je zavladala tišina. Ljudi su izbegavali poglede, a Aleksandra je spustila glavu, posramljena. Elvira je nekoliko trenutaka ćutala, a zatim se polako sagnula, pokupila pocepane delove čeka i stavila ih u torbu. Izvadila je telefon i okrenula broj.
„Dobar dan, Antonio,“ rekla je mirno, ali njen glas je odjeknuo kroz prostoriju. „Da, već sam stigla u filijalu. Možete li svratiti? Da, odmah. Hvala Vam.“ Spustila je telefon i pogledala Luisa. „Molim Vas, gospodine direktore,“ rekla je tiho, „ostanite ovde. Biće sve jasno za nekoliko minuta.“ Luis se nasmejao, pokušavajući da prikrije nelagodu. „Zovete policiju?“ „Ne,“ odgovorila je Elvira, i na njenom licu pojavio se blag osmeh. „Predsednika banke.“
Luis je problijedeo. „Molim?“ U tom trenutku vrata su se otvorila, i unutra je ušao muškarac u tamnosivom odelu. Prepoznatljiv, dostojanstven, s ozbiljnim izrazom – Antonio Garcia, predsednik banke. Svi su se instinktivno uspravili. „Gospođo Elviro!“ rekao je s osmehom i prišao joj da se rukuje. „Izvinite što kasnim. Gužva u centru.“ Luis je utihnuo. „Gospodine predsedniče…“ Antonio se okrenuo ka njemu, hladnog pogleda. „Gospodine Albert, čuo sam i video dovoljno. Da li ste Vi upravo pocepali ček koji je donela gospođa Elvira?“ „Ja… mislio sam da je lažan,“ mucao je Luis.
- „Lažan?“ ponovio je Antonio. „Znate li ko je ona?“ Luis je ćutao. „Elvira Martinez je glavni akcionar naše banke,“ rekao je predsednik. „Zahvaljujući njenim ulaganjima, Vi uopšte imate tu kancelariju iz koje ste danas sišli da ponizite klijenta.“ Banka je zanemela. Aleksandra je raširila oči, a ljudi su šaptali među sobom. Luis je stajao kao ukopan, lice mu je bilo belo kao zid. Elvira je podigla ruku. „Molim Vas, Antonio,“ rekla je tiho, „nije potrebno praviti scenu. Greške se dešavaju.“
„Ne, Elvira,“ rekao je odlučno predsednik. „Ovo nije greška. Ovo je sramota.“ Luis je spustio pogled. Glas mu je bio jedva čujan. „Žao mi je…“ Elvira ga je pogledala, blagim ali čvrstim tonom. „Znate, gospodine Albert, novac ne pokazuje ko smo. Način na koji tretiramo druge – to nas definiše.“ Okrenula se Aleksandri. „Hvala Vam, devojko. Pokazali ste više profesionalnosti nego mnogi na višim položajima.“ Zatim je uz osmeh dodala: „Moje ime nije gospođa, samo Elvira.“ Kada je izašla iz banke, za sobom je ostavila tišinu u kojoj su odzvanjale samo njene reči. Luis je stajao pored pocepanog ponosa, shvatajući možda po prvi put da moć bez poštovanja ne vredi ništa.
