Ljubiša živi u Austriji, a zbog reči njegove bake danas plače cela regija: Bog zna šta će biti, možda ti zatreba

U ovom članku Vam otkrivamo jednu emotivnu priču Ljubiše, čoveka čija priča i danas potrese sve koji je čuju. Saznajte kroz kakve je izazove prolazio i koje su reči njegove bake dirnule regiju do suza…

Odrastanje uz baku i deku za mnoge ljude predstavlja najtopliji i najdublji deo detinjstva, ali za decu koja su sa roditeljima živela u inostranstvu taj period često ima još snažniju emotivnu težinu. Boravak na selu, mirisi domaće hrane, spori dani bez žurbe i bez ekrana ostaju urezani kao dragoceni fragmenti identiteta. Jedna takva priča, koju je ovih dana podelio naš čovek iz Austrije, rasplakala je hiljade ljudi na društvenim mrežama. Kako Blic prenosi, ispovest o detinjstvu provedenom kod prabake i pradede u selu nadomak Požarevca dirnula je i one koji se u njoj nisu direktno prepoznali, ali su u njoj osetili univerzalnu emociju – nostalgiju za vremenima kada je dom bio tamo gde su bili stariji koji su vas bezuslovno voleli.

• Autor ove priče je Ljubiša Milić, Srbin koji od rođenja živi i radi u Austriji, u mestu tridesetak kilometara udaljenom od Beča. Povod za sećanje koje je podelio u grupi „Srbi u Beču“ bio je sasvim običan trenutak – kuvanje ručka zimi na starom smederevcu, šporetu koji danas mnogi pamte samo sa fotografija. Taj prizor vratio ga je decenijama unazad, u detinjstvo koje je, iako fizički vezano za Beč, duhovno pripadalo selu njegovih predaka.

Dok su mu roditelji radili, raspuste i školske praznike provodio je kod prababe i pradede na selu. Kako sam piše, to je bilo logično rešenje – bolje da dete bude okruženo pažnjom i brigom starijih nego samo u stanu u velikom gradu. On je njima bio centar sveta, a oni njemu ceo jedan univerzum. Prababa je bila zadužena za kuhinju i svakodnevne rituale, dok je pradeda, na svoj tih i jednostavan način, prenosio životne vrednosti koje se ne uče iz knjiga.

• Najživlja sećanja vezana su za hranu. Njegovo omiljeno jelo iz detinjstva bila je piletina s krompirom iz rerne – naizgled jednostavno, ali u prabakinim rukama pretvoreno u nešto što je za njega imalo gotovo mitski ukus. Za njega je to bilo jelo vredno najviših kulinarskih priznanja, ne zbog začina ili tehnike, već zbog ljubavi s kojom je pripremano. Prababa bi sama odlazila do kokošinjca, uzimala ono što je potrebno, čistila pile, vadila krompir iz špajza i odlazila u letnju kuhinju gde je stajao stari smederevac – isti onakav kakav danas stoji u njegovoj kući u Donjoj Austriji.

Dok je ona kuvala, on je stajao pored nje, gledao svaki pokret, upijao mirise i učio, iako tada toga nije bio svestan. Ona bi mu, s blagim osmehom, govorila da gleda i pamti, jer nikad se ne zna kada će ti nešto iz života zatrebati. Te reči su mu tada zvučale kao uteha starice, ali su se decenijama kasnije pokazale kao proročanske.

U tim trenucima često bi se pojavio pradeda, pomalo ljubomoran što unuk više vremena provodi uz šporet nego s njim. Njegova strast bila je rakija. Vodio bi ga do kazana, pokazivao kako se peče, kako se danima i noćima smenjuju ljudi, kako se uz meze i „prvenac iz lule“ gradi ne samo piće, već i zajedništvo. Podrum pun buradi za njega je bio pravo blago, mesto gde se čuvala istorija porodice.

• Jedan trenutak posebno mu se urezao u pamćenje – pradeda mu je pokazao bure s rakijom pečenom godine kada se on rodio. Rekao mu je da verovatno neće doživeti njegovu svadbu niti unuke, ali da je ta rakija namenjena baš za te prilike. Bila je to tiha, muška emocija, sakrivena iza šale i običaja, ali snažnija od bilo kakvih velikih reči. Decenijama kasnije, scena se ponavlja, ali u drugom okruženju. Ljubiša danas stoji pored svog smederevca u Austriji, kuva za svoju porodicu, dok mu sin prilazi i pita kada će ručak biti gotov. U tom trenutku, prošlost i sadašnjost se sudaraju. On sipa malu čašicu domaće rakije – ne iz navike, ne iz potrebe, već kao tihi čin sećanja i poštovanja prema pradedi koji ga je naučio šta znači čuvati tradiciju.

Kako navodi Kurir, upravo ovakve priče iz dijaspore pokazuju koliko je veza sa korenima snažna, čak i nakon decenija života van domovine. Hrana, mirisi, stari predmeti i običaji postaju most između generacija i zemalja, čuvajući identitet i pripadnost.

• Dok večeraju, njegov sin jede s istim onim zadovoljstvom kakvo je on nekada imao kao dete. I tada postaje svestan da, iako nikada neće moći da dostigne ukus prabakine kuhinje, ono najvažnije ipak jeste preneo dalje – osećaj doma, topline i zahvalnosti. U mislima se obraća prababi, zahvaljuje joj što ga je naučila ne samo da kuva na smederevcu, već i da razume vrednost malih, naizgled običnih stvari.

Na kraju svoje objave, koju je, kako piše Blic, pročitao ogroman broj ljudi i koja je postala viralna, ostavio je jednostavnu, ali snažnu poruku. Život ponekad odvede daleko od mesta odrastanja, ali ono što ponesemo iz detinjstva uvek pronađe način da se vrati – kroz miris ručka, ukus rakije ili pogled deteta koje liže prste. Upravo u tim trenucima shvatamo da nas nisu oblikovali gradovi i države, već ljudi koji su nas učili kako da volimo, pamtimo i budemo zahvalni.