U ovom članku donosimo emotivnu priču o napuštenoj bebi čija sudbina je dotakla jedno srce i zauvijek promijenila život. Ljubav koja nije birala ime pokazala je koliko su toplina i briga jače od svega…
Bio je hladan februarski dan, dok sam koračao stazom prekrivenom snegom, negde na pola puta ka železničkoj stanici. Tišinu je remetio samo vetar koji je zviždao kroz gola stabla. Tada sam začuo tih, ali uporan plač. Zvuk je dolazio iz pravca stare skretničarske kućice, davno napuštene i zaboravljene. Okrenuo sam se, a na snegu, u senci drveća, ugledao prizor koji mi je sledio krv u žilama.
Na zemlji je ležala beba, umotana u prljavo i tanko ćebe. Sitne ručice provirivale su napolje, koža joj je bila plavičasta, a dah jedva primetan. Bez razmišljanja sam je podigao u naručje. Srce mi je tuklo kao nikada pre, a telo mi je instinktivno znalo – moram je spasiti. Zakopčao sam kaput i privio je uz sebe, trčeći prema selu. Jedina osoba kojoj sam mogao verovati bila je Marija Petrovna, žena poznata po svojoj dobroti i umeću da pomogne svakome.
- Čim je otvorila vrata i ugledala dete, shvatila je ozbiljnost situacije. Bez mnogo pitanja, uzela je bebu i odmah pripremila mlečnu formulu. Kada me upitala gde sam je pronašao, odgovorio sam da je ležala sama pored pruge. Marija je klimnula glavom, a zatim šapatom rekla da bi trebalo obavestiti policiju. Moje srce je međutim odbijalo tu ideju. Bojao sam se da će dete završiti u hladnom sistemu, da će biti samo broj u nekoj evidenciji. Odlučno sam rekao: “Ja ću je podići. Ona je sada moja.” I tako je počelo naše zajedničko putovanje. Dali smo joj ime Aljona. Komšije su šaptale iza leđa – govorili su da sam neženja u tridesetim i da skupljam tuđu decu. Nisam obraćao pažnju na njihove reči. U tom detetu pronašao sam smisao i snagu koju do tada nisam imao.
Prvi meseci bili su najteži. Borili smo se sa groznicom, bolovima pri nicanju zubića i beskrajnim noćima bez sna. Ljuljao sam je u rukama, pevao uspavanke koje sam zapamtio od svoje bake i učio sve iz početka. Kada je, sa deset meseci, izgovorila svoju prvu reč – “mama” – znao sam da je to potvrda da pripadamo jedno drugome.
- Godine su prolazile. Aljona je rasla u pametnu, radoznalu i brižnu devojčicu. U školi je bila posebna, a učitelji su često isticali njen talenat i marljivost. Bila je moj ponos. U četvrtom razredu, već je govorila da jednog dana želi da postane lekar. Znala je da to znači dug i težak put, ali odlučnost u njenim očima bila je jača od svih prepreka. Kada je upisala medicinu, srce mi je bilo puno, iako sam znao da će nas udaljenost razdvojiti. Pozivi su zamenili naše večeri, ali nikada nije prošao dan da se nismo čuli. Njene reči davale su mi mir, a ja sam je bodrio da istraje.
Jednog dana, međutim, nazvala me je tonom koji nisam mogao prepoznati. Zamolila je da dođe kući jer mora da razgovara sa mnom. Kada se pojavila na vratima, izgledala je bledo i iscrpljeno. Za stolom je, drhteći, izgovorila rečenicu koja mi je stegla srce: “Mama, pronašli su me moji biološki roditelji.” Objasnila je da ih je sama tražila i da je došla u kontakt sa ljudima koji su tvrdili da su njeni pravi roditelji. Nisam znao šta da kažem. Moje srce se lomilo pri samoj pomisli da je neko drugi može odvesti od mene. Ipak, morala je da ih upozna.
Kada se vratila iz tog susreta, njeno lice je bilo puno emocija, ali i smirenosti. Rekla je da su to obični ljudi koji su živeli u siromaštvu, da majka nije mogla da je zadrži, a da otac nije ni znao da postoji. Iako su želeli sada da budu deo njenog života, ona je zagrlila mene i tiho rekla: “Ti si moja mama i to se nikada neće promeniti.”
- Danas, Aljona radi kao pedijatar u velikom gradu. Leci decu i svakodnevno spašava živote, baš kao što je i ona jednom bila spašena. Moj ponos je beskrajan, jer znam da sam je odgajio sa ljubavlju koja joj je dala snagu da postane ono što jeste. Sada, kada u naručju držim svoju unuku Zinočku, srce mi je opet puno. Kada me Aljona pita da li želim da je čuvam, odgovaram bez dvoumljenja. Pevam joj iste uspavanke koje sam nekada pevao njenoj majci i pričam priče koje su nas nekada spajale.
Shvatio sam da ljubav ne poznaje granice krvi. Ljubav je jednostavno tu – večna, snažna i neizmerna. Ona se ne meri imenima ni poreklom, već time koliko smo spremni da nekome damo svoje srce. A moje srce pripada Aljoni i njenoj deci, jer me je ona naučila šta znači biti roditelj.
