Moj suprug i ja venčali smo se ovog leta i započeli zajednički život u malom stanu od svega pedeset kvadrata. Nekome bi to možda izgledalo skromno ili tesno, ali za nas je to bio pravi mali raj. Radimo oboje, imamo pristojne plate, ali ne žurimo nigde. Verujemo da će vreme doneti proširenje porodice, a s njom i veći prostor. Za sada, ovo jeste i ostaje naš prvi dom – mesto gde smo započeli zajedničku avanturu.
Naš stan je jednostavan, minimalistički, ali ispunjen toplinom i zajedničkim uspomenama od prvog dana. Ponekad se šalimo da nema dovoljno mesta ni da se posvađamo kako treba, što nas uvek nasmeje. Kuhinja nam je malena, skoro pa simbolična, ali tu se najčešće okupljamo – makar da podgrejemo hranu ili raširimo kineske kutije na radnoj ploči, što je postalo naša mala tradicija.
- Jednog dana, vraćajući se s posla, svratila sam u jedan mali kineski restoran u blizini. Uglavnom tamo večeramo kad smo preumorni da kuvamo. Očekivala sam da će mi se muž pridružiti, ali rekao je da je nešto iskrslo i da će pojesti kasnije. Ušla sam u stan, a on je sedeo za stolom u kuhinji, zabrinutog izraza, kao da je dugo vežbao šta će mi reći. Kad je započeo razgovor, u meni se sve steglo. U trenu su mi kroz glavu prošle najgore misli – pomislila sam da je došao kraj našem miru.
Umesto toga, uz ozbiljan izraz lica, tiho mi je rekao da moram da naučim da kuvam jer ne može više da jede kinesku hranu i da mu se „oči ukosele od toliko nudli i pirinča“. Posle kratkog trenutka šoka, shvatila sam da govori potpuno ozbiljno na duhovit način – i prasnula u smeh. Od straha da me ostavlja, do smeha od srži – sve u nekoliko sekundi. Ta scena ostala mi je urezana u pamćenju, pa se i danas smejem kad se setim tog izraza na njegovom licu, kao da mi saopštava najvažniju životnu tajnu.
- Nakon toga, odlučila sam da se oprobam u kuhinji. Moj prvi pokušaj bio je skroman – supa iz kesice i pire krompir za dvoje, ali on me je gledao kao da sam spremila banket. Sledeći put zahvalio se rečima da se „vraća u život posle kineske diktature“. Počela sam više da se trudim, da čitam jednostavne recepte, isprobavam različita jela. Bilo je momenata kad je ručak završavao u kanti, pa smo se vraćali ramen nudlama, ali i to je bilo deo čari.
Vremenom sam shvatila da kuvanje nije samo spremanje hrane, već izraz ljubavi, pažnje i želje da se nekome ulepša dan. Svaki put kad sedne za sto i kaže da je ukusno, to je za mene najveća nagrada. Ne zbog kuvanja samog po sebi, nego zato što znam da je srećan. I tako, naš mali stan postao je utočište punog stomaka, toplog smeha i novih navika. Nije nam trebalo bogatstvo niti luksuz. Potrebni smo jedno drugome, topli obrok, i osećaj da smo zajedno u svemu – čak i kada hrana zagori, pa moramo naručivati pizzu u ponoć.
- Shvatila sam da je zajednički život pun iznenađenja. Nekad nas prevare sopstvene misli, nekad se brinemo bez razloga, a nekad su najveći problemi samo gladne šale. Bitno je da znamo da razgovaramo, da se smejemo zajedno, i da jedno drugo ne zamenjujemo nikada, ni zbog čega – pa ni zbog loše skuvane supe.
To je naš mali svet od pedeset kvadrata, ali za nas – najlepši na svetu. Jer ljubav se ne meri kvadratima, nego trenucima koje delimo, pa čak i onda kada glavni sos ispadne slaniji nego što treba.
