U nastavku današnjeg članka Vam donosimo ispovest jedog ljubavnog para koji je nakon useljenja u novu kuću na selu, iskusio neočekivane stvari. Ono što su kasnije saznali vezano za tu kuću ih je ostavilo bez reči…
Nikada nismo bili ljudi koji veruju u natprirodno. Ni moj suprug Miloš ni ja. Odrasli smo u gradu, uvereni da za sve postoji racionalno objašnjenje. Bili smo skloni da svaku priču o duhovima i neobjašnjivim događajima odmah odbacimo kao praznoverje ili plod preterane mašte. Ali kada smo odlučili da iz temelja promenimo život i preselimo se iz grada na selo, nismo ni slutili da ćemo se suočiti sa nečim što razumu izmiče.
- Godinama smo maštali o tome da pobegnemo od gradske vreve. Sa dvoje male dece i stalnim stresom, poželeli smo mir i jednostavniji život. Posao nas je iscrpljivao, a gužva i buka su nam oduzimale svaki tračak energije. Odluka je pala – prodali smo stan i rešili da pronađemo kuću u nekom mirnom selu. Tražeći na internetu, naišli smo na oglas koji nam je delovao kao dar sa neba. Kuća u centralnoj Srbiji, prostrana, 120 kvadrata, veliko dvorište sa voćnjakom i bunarom, preko 20 ari zemlje – sve to za manje od 10.000 evra. Cena je bila toliko niska da smo oboje pomislili da sigurno postoji neka caka.
Ipak, odlučili smo da odemo i pogledamo kuću. Na prvi pogled, delovala je napušteno, ali solidno očuvano. Komšija iz prve kuće koji nas je dočekao rekao nam je: „Tu niko nije dugo živeo. Ljudi dolaze i odlaze.“ Miloš i ja smo to odmah pripisali slučajnosti – možda im se nije svidelo selo, možda nisu mogli da pronađu posao. Naša racionalna priroda nije dozvoljavala da poverujemo u bilo kakve čudne priče. Dve nedelje kasnije, uselili smo se puni nade i planova za novi život.
- U početku je sve izgledalo idilično. Radili smo na uređenju kuće, deca su se bezbrižno igrala u dvorištu, a mi smo uživali u tišini i miru. Ali ubrzo su se počele dešavati čudne stvari. Najpre su počele da padaju čaše. Stajale su potpuno stabilno na stolu, niko ih nije dodirivao, ali bi iznenada same pale i razbile se. Pokušala sam to da objasnim promajom. Zatim smo usred noći čuli korake na tavanu. Miloš je odmah otišao da proveri, ali nije pronašao nikoga. Pomislili smo da su možda miševi ili neka druga životinja.
Sledećih dana, situacija je postajala sve uznemirujuća. Prozori su se tresli iako napolju nije bilo ni daška vetra. Vrata bi se sama otvarala. Svetla su počela da trepere i gase se bez razloga. U sobi naših ćerki počela je da se pojavljuje vlaga na zidu u obliku obrnutog krsta. Taj prizor me je prvi put ispunio stvarnim strahom.
- Jedne noći usnila sam devojčicu koja mi je šaptala na uvo: „Ovo nije tvoja kuća.“ Probudila sam se oblivena hladnim znojem i tog jutra sam shvatila da više ne mogu da ignorišem ono što se dešava. Miloš mi je tada priznao da se i on oseća nelagodno, kao da nas neko neprestano posmatra. Deca su se počela buditi noću plačući, a strah se uvlačio u naše svakodnevne živote.
Odlučili smo da pozovemo sveštenika iz obližnje crkve. Otac Luka, stariji i smiren čovek, stigao je sledećeg jutra. Nakon što smo mu ispričali sve što se događalo, samo je tiho klimnuo glavom i rekao: „Ne mogu ništa da tvrdim, ali ono što opisujete liči na duhovnu smutnju. Ako je ovde ranije bilo ljudi koji su prizivali duhove, bavili se mračnim stvarima ili živeli u velikom grehu, to može ostaviti trag u prostoru. Zli duhovi nikada ne miruju.“
- On je osveštao svaki deo kuće – sobe, tavan, podrum i dvorište. Očitao je molitve za očišćenje i savetovao nas da unesemo ikonu naše krsne slave i svakog jutra izgovaramo kratku molitvu pred njom. Nakon toga, sve se promenilo. Prvi put posle mnogo noći spavali smo mirno. Nema više čudnih zvukova, prozori su prestali da se tresu, a vlaga na zidu se povukla. Deca su ponovo bila razigrana i vesela, a kuća je kao da je postala toplija i punija života.
Danas ne pokušavam da nađem racionalno objašnjenje za ono što smo doživeli. Možda ga i nema. Znam samo da nismo kupili samo kuću, već i teret koji je neko ostavio iza sebe. Da nije bilo molitve i vere, verovatno bismo i mi napustili kuću, baš kao što su učinili oni pre nas. Sada znam – tišina sela nije uvek znak mira. Ponekad je to upozorenje.
