Ukoliko ste ozbiljan vernik i pratite sve običaje, danas ste se našli na pravom mestu. U nastavku današnjeg članka pogledajte koje to stvari ne bi trebalo da radite na sveti dan Petrovdan…
U narodnom predanju Srba duboko je ukorenjeno verovanje da svako nepoštovanje svetih dana i običaja može izazvati ozbiljne posledice. Mnogi su kroz istoriju svedočili da ih je stigla Božja kazna kada su se ogrešili o pravila koja su im prenesena kroz porodicu i veru. Jedna od tih priča govori o ženi po imenu Joka, koja je godinama ispaštala zbog greške koju je napravila na Petrovdan.
- Joka je nekada bila povučena, tiha i pomalo sumorna žena, izmučena i bleda. Ljudi iz njenog kraja su je znali kao šepavu i bolešljivu, sa izrazom lica koji je jasno govorio da nosi neku unutrašnju tugu. Međutim, nakon deset godina, dogodila se iznenadna promena. Više nije bila ona ista. Lice joj se razvedrilo, osmeh joj je bio češći, a oči pune života. Hod joj je bio uspravniji, govor smiren i ubedljiv, a ton glasa topao i melodiozan. Ljudi su je rado slušali, jer je njena priča nosila duboku poruku i svedočanstvo o veri, pokajanju i snazi Božje milosti.
Pričala je da je tačno deset godina, od jednog Petrovdana do drugog, nosila breme bolesti. Tog dana, pre deset godina, umesto da ode u hram, kako su to činili njeni preci i kako ju je majka učila, odlučila je da radi na livadi. Bio je sunčan, vreo letnji dan, idealan za skupljanje sena. Iako je osećala da to nije ispravno, nije odustajala. Umesto posta i molitve, ona je radila, plastila seno pod užarenim suncem. U duši ju je pritiskala griža savesti, ali nije slušala unutrašnji glas.
- Dok se dan privodio kraju, osetila je iznenadan bol u nozi. Prvo je pomislila da je samo umor, ali bol se pojačavao do tačke kada nije mogla da stane na nogu. Tada je, kako kaže, pred sobom jasno videla svoj greh. Pala je na kolena, kroz suze molila Boga za oproštaj i obećala da više nikada neće raditi na svete dane. Tada se zavetovala da će svake godine na Petrovdan odlaziti u hram i poštovati praznik kako dolikuje.
Godine koje su sledile bile su teške. Noga joj nije ozdravila, a bolovi su se menjali u skladu s vremenom. Vremenom se navikla na šepanje i prihvatila da je to možda doživotna kazna za njen prestup. Međutim, nikada nije prestala da se moli, da se ispoveda i da ide u crkvu. Poštovala je svoj zavet, bez izuzetka.
- Na desetu godišnjicu od tog sudbonosnog dana, otišla je, kao i obično, u hram u Severin. Tamo je prisustvovala liturgiji, zapalila sveće, pomolila se za svoje pokojne, ispovedila se i pričestila. Tokom službe, osetila je kako joj duša postaje laka, čista, bliska Bogu. Bila je obuzeta osećajem svetosti i smirenja, kao da nije među običnim svetom. U jednom trenutku, dok se vraćala sa pričešća, neko joj je šapnuo da više ne šepa. Tek tada je postala svesna da su joj bol i šepanje potpuno nestali.
Pala je na kolena, preplavljena emocijama i zahvalnošću. U tom trenutku, sve joj je bilo jasno – Gospod joj je oprostio, čuo je njene molitve i vratio joj zdravlje. Noga joj je, kako kaže, bila potpuno zdrava, kao da nikada nije ni bila povređena. Od tada, još snažnije i dublje živi svoju veru, svedočeći da greške Bog može oprostiti, ali da su pokajanje i iskrena vera preduslovi za isceljenje – duhovno i telesno.
Ova priča i danas živi među vernicima kao snažna pouka o tome koliko je važno poštovati svete dane, tradiciju i veru. Jer, iako kazna može biti teška, milost Božja nikada nije daleko od onih koji se iskreno pokaju.
