Postoji kuća u kojoj je istovremeno živelo sedam jetrva i četrdeset tri deteta, a uprkos velikom broju ukućana, nikada nije bilo svađe. U ovom članku istražujemo tajne njihove zajedničke svakodnevnice i pravila koja su omogućila miran život bez sukoba…
U selu Brestovsko kod Kiseljaka nalazi se stara porodična kuća, koja i danas, iako vreme ostavlja svoj trag na njenim zidovima, svedoči o jednoj nesvakidašnjoj priči. Nekada je u njoj živelo sedam jetrva i čak četrdeset i troje dece, a ono što ovu priču čini gotovo neverovatnom jeste činjenica da je sve funkcionisalo u potpunom miru i harmoniji. U današnjem vremenu, kada se često govori o nesuglasicama među članovima porodice i kada su zajednički život i dogovor retkost, ova priča deluje kao bajka. Ali za one koji su odrasli pod krovom te kuće, to je bila svakodnevica – običan život, u kojem su poštovanje, ljubav i dogovor činili osnovu svih odnosa.
- Stara više od tri veka, kuća u Brestovskom bila je ne samo dom, već i simbol porodične sloge. Prema rečima jedne od sestara koje su tu odrasle, nikada se nije čula povišena reč, a kamoli svađa ili tuča. To, kako kaže, nije značilo da nije bilo sitnih trzavica, ali se one nikada nisu pretvarale u sukobe. Svako je znao svoje obaveze, a ono što je bilo najvažnije – postojalo je međusobno razumevanje i osećaj zajedništva.
Uloga svakog člana porodice bila je jasno određena, ali nikada nametnuta strahom. Neko je čuvao krave, neko išao u školu, neko pomagao u kući ili odlazio u crkvu. Poslovi su se delili u skladu s godinama i mogućnostima, a deca su od malih nogu učila da doprinos zajednici nije teret, već prirodan deo života. Roditelji su bili stub porodice, ali ne kroz strogu disciplinu, već kroz ljubav i razgovor. Članovi porodice s osmehom se sećaju da su imali slobodu, ali da su tu slobodu uvek pratili poštovanje i odgovornost.
- Hrana za toliku porodicu bila je skromna, ali uvek dovoljna. Nije bilo mesta za izbirljivost kada se oko stola okupljalo više desetina usta. Na meniju su se često nalazili krompir, čorbe, tepsije sa pogačama, a posle obroka mast i hleb bili su sasvim uobičajeni. Ipak, iako materijalnih dobara nije bilo mnogo, ljubavi i smeha nije nedostajalo. Deca su učila da sreća ne dolazi iz stvari, već iz odnosa i radosti koje se dele sa najbližima. „Ranije si bio nasmejan i bez para“, prisećaju se, naglašavajući da su roditelji uvek pronalazili vreme da razgovaraju sa njima, da se šale i podučavaju ih.
Posebno se pamti i kako su devojčice same krojile i šile odeću. To nije bila obaveza koja se doživljavala kao teret, već radost stvaranja. Sama činjenica da možeš napraviti nešto svojim rukama donosila je osećaj ponosa i samostalnosti. Upravo takvi trenuci odgajali su decu da budu snalažljiva, vredna i zahvalna za ono što imaju.
- Iako su se s vremenom članovi velike porodice rasuli po svetu, ono što su poneli iz detinjstva ostalo je neizbrisivo. Naučili su da poštuju jedni druge, da pomažu i onda kada više ne dele isti krov. Vrednosti usađene u toj kući postale su deo njihovih života gde god da su otišli.
Danas, kuća u Brestovskom i dalje stoji, tiha i dostojanstvena, kao čuvar sećanja na jedno vreme koje se teško može ponoviti. Njeni zidovi kriju priče o deci koja su se igrala u dvorištu, o razgovorima pored ognjišta, o smehu i ljubavi koje su nadjačale sve moguće prepreke. Ona je dokaz da zajedništvo, uzajamno poštovanje i sloga mogu da učine i najteže uslove lakšim, a svakodnevni život lepšim.
Priča o ovoj porodici danas deluje gotovo neverovatno, ali u sebi nosi snažnu poruku – da je moguće živeti skladno i onda kada vas je mnogo, da ljubav i dogovor mogu da budu jači od sujete i nesuglasica, i da upravo to zajedništvo predstavlja najveće bogatstvo koje jedna porodica može da ima. Kuća u Brestovskom nije samo stara građevina, već simbol vrednosti koje ne bi trebalo da izblede – ljubavi, poštovanja i sloge. I zato ona i danas stoji, kao podsetnik svima da mir u porodici nije privilegija, već odluka koju je moguće živeti svakog dana.
