U nastavku Vam donosimo jednu ispovest koja budi u nama mnogo teških emocija…
Kada se setim svog odrastanja, često me obuzima osećaj griže savesti. Nisu to samo uspomene na školu, prijatelje i izlete, već i sećanja na to koliko sam bila nesvesna svega što je moja mama činila za mene. Uvek sam gledala kroz prizmu svojih želja i svojih težnji, nikada ne obraćajući pažnju na to koliko je ona trpela da bih ja mogla da živim bolji život. Bilo mi je teško da shvatim da nije imala mnogo, ali da je, uprkos tome, činila sve da mi obezbedi sve što sam želela.
Često je dolazila kući posle napornog dana, sa umornim očima i bolovima u leđima, ali nikada nije pokazivala koliko je iscrpljena. Iako je radila za minimalac, nikada nije tražila ništa za sebe. Niti je imala vremena za sebe, niti je želela. Moj pogled na nju se menjao iz godine u godinu, a kako sam ja odrastala, tako sam i postajala sve više nezadovoljna sa onim što sam imala. Uvek sam željela više – više novca, bolje uslove, bolju školu i bolji život. Nije mi padalo na pamet da se zahvalim za sve što mi je obezbedila. Umesto toga, mislim da sam bila suviše fokusirana na svoje ambicije i svoje ciljeve da bih shvatila sve što je moja mama žrtvovala.
- Sada mi je jasno da je njena ljubav bila beskompromisna. Nikada nije žalila ni truda ni bola da bi obezbedila sve što sam želela. Da bi mi omogućila da učim, da idem na kurseve, da završim školu, da postanem doktor. Sve što je radila, radila je zbog mene, da bih ja mogla da ostvarim svoje snove. U tom trenutku, kada sam gledala te papire koje je ostavila, shvatila sam da je svaki njen osmeh bio veći od bilo koje reči. Nikada nije tražila priznanje za svoje napore, jer je sve to činila iz ljubavi, bez obzira na to koliko je teško bilo.
Sećam se dana kada sam diplomirala. Bilo je to vreme kada sam osećala da je sve postalo savršeno. U tom trenutku nisam ni pomislila da iza toga stoji jedna žena, moja mama, koja je nosila teret svakog mog uspeha. Nikada nije tražila da joj se zahvalim, ali sada, gledajući unazad, shvatam koliko je ona bila ključna za sve to. Kad god sam bila frustrirana, kada nisam mogla da podnesem napore koje nosi medicina, ona je bila ta koja je bila uz mene, tihi oslonac, bez reči, bez prigovora.
- Danas, gledajući njene zapise, pitam se koliko puta me je volela na način na koji samo majke mogu. Koliko puta je stavljala moju budućnost ispred svog zdravlja, svog mira, svojih želja. Često mi je govorila da mi budemo zahvalni za ono što imamo, ali nikada nisam shvatala njene reči u potpunosti dok nisam pročitala te papire. Tada sam shvatila da je ona, kroz sve te godine, činila upravo ono što mi je rekla – bila je zahvalna, ali nikada nije tražila ništa zauzvrat. Njen cilj je bio jednostavan: učiniti sve da bi imala bolji život.
Nisam imala priliku da je pitam za sve detalje, da saznam koliko je bola prošla i koliko je suza prolila, ali sada, kroz te papire, mogu da osetim sve što nije mogla reći. Ta tišina koju je donosila sa sobom, njeno neprepoznatljivo umorno lice, sada su postali svetionici koji mi pomažu da razumem pravu vrednost svega što je uradila. Nije to bio samo posao, to je bila njena žrtva za mene. Niko nije mogao da vidi sve te sitne stvari koje je radila za mene, a ja, u svojoj sebičnosti, nisam ni znala da ih ona čini.
Dok sam bila mlada, imala sam slike o životu koje nisam smela da pomerim. Verovala sam da je uspeh nešto što se lako postiže i nešto što se mora odmah videti, ali nije bilo tako. Moja mama mi je pokazivala stvarnu vrednost života kroz akcije koje su bile tihe, nežne, ali snažne. Iako nije imala mnogo, ona je dala sve što je mogla da bih ja mogla da imam više. Njen ponos nije bio u onome što sam postigla samo za sebe, već u tome što sam postala bolja osoba zahvaljujući svemu što je učinila za mene.
- Sada, kada nosim njene zapise sa sobom, shvatam da je ona zapravo bila najbolja učiteljica koju sam mogla da imam. Njena hrabrost, njena snaga, njena sposobnost da voli bez očekivanja, postali su temelj svega što sada radim. Ne mogu da promenim prošlost, ne mogu da vratim vreme i da joj kažem sve što nisam rekla, ali ono što mogu je da nastavim njen put. Da budem osoba kakvu bi želela da budem – ljubazna, nežna i odgovorna. Da radim svoj posao sa strašću i da se borim za druge, jer to je bio njen najveći san.
Sada znam da prava vrednost nije u tome koliko postignemo u životu, već u tome koliko ljudi se sećaju nas sa zahvalnošću. Moja mama nije tražila ništa za sebe, ali njeno nasleđe živimo kroz mene. I to nasleđe je mnogo veće od bilo kojeg priznanja koje bih mogla da dobijem. Sada, svaki dan kada nosim beli mantil, pomislim na nju. Svaka osoba koju spasim, svaki osmeh koji pružim, sve to je moj dar za nju. Jer znam da je, uprkos svemu, ona bila moj najveći oslonac.
