U današnjem članku, želim podeliti sa vama dve priče koje su duboko potresle moj pogled na svet. Iako se na prvi pogled mogu činiti kao obične situacije, one skrivaju mnogo dublje poruke o tome kako ljudi često zaboravljaju moć svojih reči i postupaka.
Dugi niz godina živjela sam u stanu ispod porodice koja nije poznavala značenje riječi tišina. Svakodnevna buka – skakanje, vikanje, pomjeranje namještaja, pa čak i glasna muzika – postali su deo mog života. Iako je sve to narušavalo moju svakodnevicu i iscrpljivalo me, nisam im ništa govorila. Verovala sam da će se s vremenom sve nekako smiriti, ali to se nije dešavalo. Umesto toga, svakim danom buka je postajala sve intenzivnija.
Vrhunac svega dogodio se nedavno kada je moj muž došao kući ranije sa posla. Bio je izuzetno iscrpljen, glavobolja ga je potpuno oborila, jedva je stajao na nogama. Samo je želeo da se odmori, da zaspi, ali buka nije prestajala. Igranje i galama djece odvijali su se tačno iznad naše spavaće sobe. Sjedila sam pored njega, gledajući kako se muči da zaspi, kako se previja u bolovima, i u tom trenutku sam shvatila da više ne mogu da ćutim.
Kada je buka i dalje trajala u deset sati uveče, otišla sam do susjeda. Pokucala sam na vrata sa iskrenom, ljubaznom molbom da budu tiši samo za tu noć, jer je moj muž bolestan. Nisam očekivala previše, ali reakcija žene koja mi je otvorila vrata bila je nešto što nisam mogla da očekujem. Umesto razumevanja, dočekala me je agresivnost – uvrijedila me, psovala i čak mi poželjela smrt cijeloj porodici. Taj trenutak me duboko potresao, ali nisam uzvraćala. Otišla sam, spakovala stvari i odvela muža kod njegove majke, gde je napokon uspio da zaspi u miru.
Ali nešto se u meni promenilo. Na povratku kući, probudio se moj inat. Parkirala sam auto tačno ispred njihove garaže, znajući da im to može stvoriti problem. I stvarno, već u sedam ujutro došli su da mole da pomerim vozilo jer nisu mogli da izađu. U tom trenutku sam ih mirno obavestila da sam iscrpljena, da nisam spavala, i da jednostavno nisam sposobna da vozim. Savjetovala sam im da pozovu pauka, iako sam znala da naša ulica nije dovoljno široka da bi ta služba mogla da uđe. Ostali su zbunjeni i nemoćni. Moj auto je ostao na tom mestu naredna dva dana. U tom periodu, kasnili su na posao, deca su zakasnila u školu, i verujem da su makar delimično osetili ono što sam ja trpela sve te godine.
Kao rezultat toga, u stanu iznad postalo je tiše. Po prvi put nakon toliko godina, mogla sam da uživam u vlastitim mislima bez ometanja. Nikada nisam bila neko ko traži sukobe, još manje neko ko pribegava osveti, ali postoji granica do koje čovek može da ćuti i trpi. Ponekad je potrebno da ljudi osete na svojoj koži ono što čine drugima, kako bi shvatili da nisu sami na svetu. Nadam se da su poruku shvatili.
- U drugoj priči, koja me duboko potresla, žena je konačno dočekala ono o čemu je dugo sanjala – trudnoću. Nakon borbe i čekanja, iz bolnice se vratila sa radosnim vestima da će postati majka. Srećna, puna nade i uzbuđenja, požurila je kući, očekujući podršku i ljubav. Međutim, dočekala ju je hladna stvarnost.
Njen suprug je sedeo sa roditeljima za kuhinjskim stolom. Atmosfera je bila ozbiljna. Niko nije ni primetio njen ulazak. U tišini je čula svekra kako pita njenog muža kada će je ostaviti. Ostala je bez reči. I pored svega, odlučila je da pokuša da promeni ton večeri. Sa osmijehom je objavila da je trudna. Međutim, umesto čestitki, dočekale su je osude. Suprug ju je ukorio jer je to saopštila pred njegovim roditeljima. Oni su se povukli bez reči, savetujući mu da “dobro razmisli”.
Takve situacije pokazuju koliko je važno da podrška dolazi od onih koje volimo, pogotovo kada život donosi velike promene. Bez obzira na sve, žena iz ove priče pokazala je hrabrost i dostojanstvo, držeći se svoje sreće, bez obzira na hladnoću koju je doživela.
Obe priče, i ona o borbi za tišinu i ova o razočaranju u najbliže, podsjećaju nas na moć reči i ponašanja. Nažalost, često zaboravljamo koliko naše reči mogu graditi, ali i rušiti svet drugih. A mi, u svojoj tišini i trpljenju, nekad zaboravimo koliko je važno da se zauzmemo za sebe. Jer dostojanstvo ponekad počinje tamo gde prestane ćutanje
