Dugi niz godina, živjela sam u stanu ispod porodice koja, činilo se, nije imala pojma o značenju riječi tišina. Buka je postala neizbežna svakodnevica – skakanje, vikanje, pomeranje nameštaja i glasna muzika. Svi ti zvuci su uporno narušavali mir mog života i iscrpljivali me. Iako su me ti nesnosni zvukovi iz dana u dan dovodili do ruba strpljenja, nikada nisam ništa govorila. Ćutala sam, verujući da će s vremenom sve to utihnuti.
Međutim, vrhunac svega dogodio se nedavno, kada je moj muž došao ranije sa posla. Bio je potpuno iscrpljen, mučila ga je užasna glavobolja i jedva je stajao na nogama. Samo je želeo da se odmori i zaspi. I dok sam gledala svog supruga kako se muči u bolovima, kako pokušava da zaspi, a buka nije prestajala, donela sam odluku da više ne mogu ćutati.
- Otišla sam kod suseda u deset uveče, kada je buka još uvek bila prisutna. Pokucala sam na vrata i s ljubaznošću, moleći ih da samo tu noć budu tiši jer je moj muž bolestan. Nisam očekivala mnogo, ali ono što sam doživela šokiralo me. Žena koja je otvorila vrata reagovala je agresivno, psovala me, uvredila i čak mi poželela smrt mojoj porodici. Bio je to trenutak koji me duboko potresao, ali nisam uzvratila istom merom. Umesto toga, spakovala sam stvari i odvela muža kod njegove majke, gde je napokon uspeo da zaspi u miru. Ali, na povratku kući, probudio se u meni osećaj inata.
Parkirala sam auto tačno ispred njihove garaže, znajući da će im to predstavljati problem. I jeste – već u sedam ujutro, došli su da mole da pomerim vozilo jer nisu mogli da izađu. Mirno sam im objasnila da sam iscrpljena i neispavana, da jednostavno nisam sposobna da vozim. Preporučila sam im da pozovu pauka, iako sam znala da ulica nije dovoljno široka da bi služba mogla da dođe. Bili su zbunjeni i nemoćni. Moj auto je ostao na tom mestu još dva dana. Za to vreme su kasnili na posao, a deca su zakasnila za školu. Verujem da su makar delimično osetili ono što sam ja trpela sve te godine.
- Kao rezultat toga, u stanu iznad postalo je tiše nego ikada. Po prvi put nakon toliko godina, mogla sam da uživam u tišini, u vlastitim mislima, bez ometanja. Nikada nisam bila osoba koja traži sukobe, a kamoli koja pribegava osveti, ali postoje trenuci kada je neizbežno stati i reći – dovoljno je. Ponekad je potrebno da ljudi osete na svojoj koži ono što su činili drugima, kako bi shvatili da nisu sami na svetu. Nadam se da su konačno shvatili poruku. U drugoj priči koju želim podeliti, duboko me je dirnula sudbina jedne žene koja je konačno dočekala ono što je dugo priželjkivala – trudnoću. Nakon borbe, nakon mnogo čekanja, iz bolnice se vratila sa radosnim vestima – postala je trudna. Bila je srećna, puna nade i uzbuđenja, a jedva je čekala da se vrati kući i podeli ovu divnu vest sa svojim mužem. Međutim, umesto ljubavi i podrške, dočekala ju je hladna stvarnost.
Kada je ušla u kuću, zatekla je svog muža kako sedi sa roditeljima za kuhinjskim stolom. Atmosfera je bila ozbiljna, gotovo zategnuta. Niko nije ni primetio njen dolazak. U tišini, čula je svog svekra kako pita njenog muža kada će je ostaviti. Bila je šokirana. I pored svega, odlučila je da unese promene i pokuša da olakša situaciju. Sa osmehom je objavila da je trudna, nadajući se da će barem to doneti radost. Ali, umesto čestitki, dočekale su je osude. Suprug ju je ukorio što je to saopštila pred njegovim roditeljima. Oni su se povukli bez reči, savetujući ga da dobro razmisli.
- Ove situacije nam jasno pokazuju koliko je važno imati podršku od onih koji nas najviše vole, pogotovo kada život donosi velike promene. Bez obzira na sve, žena iz ove priče je pokazala hrabrost i dostojanstvo, zadržavši veru u svoju sreću, uprkos hladnoći koju je doživela od najbližih. Nije im dopustila da obore njen duh, uprkos svemu.
Obe priče, ona o borbi za tišinu i ona o razočaranju u najbliže, podsećaju nas na moć reči i ponašanja. Reči mogu graditi, ali i rušiti svet oko nas. A mi, u svojoj tišini i trpljenju, često zaboravimo koliko je važno zauzeti se za sebe. Jer dostojanstvo ponekad počinje baš tamo gde prestane ćutanje.
