- Godinama sam živela u stanu ispod porodice koja očigledno nije poznavala pojam mira i tišine. Svakodnevno sam slušala udaranje, skakanje, viku i glasnu muziku, od ranog jutra do kasne večeri. Deca iz tog stana kao da su imala beskrajnu energiju, a roditelji ih nisu pokušavali ni obuzdati. Iako me to iscrpljivalo i narušavalo mi svakodnevicu, nikada nisam ništa rekla. Ćutala sam, trpela, u nadi da će se jednog dana stvari same od sebe smiriti.
Nedavno se desio trenutak koji me konačno naterao da progovorim. Moj muž, koji inače radi duge smene, vratio se kući ranije jer ga je strašno bolela glava. Bio je iscrpljen, jedva je stajao na nogama. Samo je želeo malo da odspava. Međutim, buka sa sprata iznad nije prestajala. Skakanje, pomeranje nameštaja, graja dece – kao da se igra odvijala direktno iznad naše spavaće sobe.
- Gledala sam ga kako se previja u bolovima, ne može da zaspi, pokušava da se isključi od buke, ali uzalud. Kada je sat otkucao deset uveče i buka još nije prestajala, odlučila sam da se konačno suočim sa susedima. Popela sam se gore, pokucala, i vrlo pristojno, tiho i ljubazno zamolila da se, makar samo te večeri, malo stišaju – jer je moj muž bolestan i treba mu mir. Reakcija koju sam dobila ostavila me bez daha.
Žena koja mi je otvorila vrata nije pokazala ni trunku razumevanja. Bez zadrške me je uvredila, poslala u tri lepe i poželela da mi cela porodica umre. U tom trenutku sam ostala bez reči, šokirana ne samo njenim rečima već i hladnoćom s kojom ih je izgovorila. Bez daljih rasprava, uzela sam muža, odvela ga kod njegove majke da tamo pronađe mir i konačno zaspi.
- Ali na povratku kući, proradio je i inat. Parkirala sam auto tačno ispred njihove garaže, svesna da im to može napraviti problem ujutru. I baš tako je i bilo – u sedam ujutru došli su kod mene da me zamole da pomerim vozilo jer ne mogu izaći. Rekla sam im da sam neispavana i iscrpljena, da nisam sposobna da vozim i da slobodno pozovu pauka. Kada su shvatili da ni to nije opcija, jer u našu usku ulicu službe za vuču ne mogu da uđu, ostali su zatečeni.
Moj “odmor” je trajao naredna dva dana. Auto sam ostavila tačno tamo gde sam ga parkirala. Oni su zbog toga kasnili na posao, deca u školu, ali su konačno osetili makar delić frustracije koju sam ja godinama trpela. I kao rezultat svega, u poslednjih nekoliko dana gore je postalo znatno tiše. Možda prvi put za sve ove godine čujem vlastite misli dok sam kod kuće.
- Nisam ljubitelj konflikta, nikada ne posežem za osvetom, ali ponekad mirnoća i strpljenje imaju svoj prag. Nekad je potrebno da ljudi osete na svojoj koži ono što čine drugima da bi shvatili da nisu sami na svetu. Nadam se da su shvatili poruku.
BONUS TEKST
Jedna žena, ispunjena radošću zbog dugo očekivane trudnoće, vratila se kući iz bolnice s najlepšom mogućom vešću – za nešto više od sedam meseci postać će majka. Srećna, ponosna i uzbuđena zbog novog poglavlja koje je počinjalo u njenom životu, nije ni slutila da će euforiju brzo zameniti razočaranje i tuga.
- Kada je zakoračila u kuću, očekivala je da će je suprug dočekati s osmehom, možda i zagrljajem, ili makar rečima podrške. Umesto toga, zatekla je muža kako sedi za kuhinjskim stolom sa svojim roditeljima. Atmosfera je bila napeta, a izrazi lica ozbiljni. Nisu ni primetili njen ulazak. Njihov razgovor, koji je slučajno načula, ostavio ju je bez daha. Svekar je, bez ikakvog stida, direktno pitao njenog supruga kada će konačno raskinuti sa njom. Nije mogla verovati da čuje takve reči, i to u trenutku kada je život u njoj tek počinjao da raste.
Nastojala je da preokrene atmosferu, da radosnom vešću promeni tok večeri, pa je uskliknula da je trudna i zamolila ih da joj čestitaju. Ali, umesto iskrenih osmeha i zagrljaja, dobila je suzdržanost i osudu. Suprug ju je prekorio jer je sve rekla naglas pred njegovim roditeljima, dok su se oni u tišini povukli, sa savetom sinu da „dobro razmisli“.
