- Radni odnosi često umeju da otkriju tamnu stranu međuljudskih odnosa – mesto gde se umesto saradnje i uzajamne podrške, pojave zavist, manipulacija i borba za ličnu korist. Nažalost, neki ljudi su spremni da druge gurnu u provaliju samo da bi sebi obezbedili položaj ili priznanje. Jedna žena ispričala je svoje iskustvo koje nosi u sebi već godinama, a koje pokazuje koliko nepravda ume da zaboli, naročito kada dolazi iz redova onih koji se predstavljaju kao kolege, pa čak i prijatelji.
Sve je počelo naizgled običnim radnim danom. U kancelariji u kojoj je radila nije bilo ničeg što bi ukazivalo na buru koja se sprema. Međutim, iza kulisa, jedna od njenih koleginica već je uveliko kovala plan koji će joj promeniti život iz korena. Greške koje je ta osoba napravila pokušala je da prikrije tako što je sve svalila na nju. Laž je bila vešto upakovana, dovoljno uverljiva da deluje kao istina, naročito kada ju je agresivno ponavljala pred nadređenima.
- Kada je pokušala da se odbrani, da iznese svoju stranu priče, naišla je na zid. Nije imala dovoljno dokaza, jer su greške bile suptilne i nije bilo tragova koji bi je oslobodili odgovornosti. U trenutku kada je pokušala da razgovara sa šefom, koleginica je bez poziva ušla u kancelariju i odlučila da prisustvuje razgovoru. Ne samo da nije želela da izađe, već je sve vreme prekidala, nadvikivala se, dominirala tonom i prisustvom, ostavljajući je bez šanse da jasno i smireno iznese svoj stav.
Od nemoći i frustracije, suze su same krenule. Bilo je jasno da ne može da se izbori protiv nepravde koja joj se sručila na leđa. U tom trenutku, dok je pokušavala da zadrži dostojanstvo, koleginica je, pred šefom, izgovorila rečenicu koja joj je ostala urezana u pamćenje: „Evo je, plače jer zna da laže i da joj niko ne veruje.“ To je bio završni udarac.
- Otpuštena je, a bol, osećaj nepravde i izdaje ostali su duboko usađeni u njenoj svesti. Prošlo je šest godina, ali rana nije zarasla. Sećanje na taj dan i dalje je budi noću, tera da preispituje svaku svoju reakciju, da se pita da li je mogla drugačije. I dalje je proganja osećaj nemoći, jer nije imala način da se odbrani.
Čula je kasnije da je ta ista koleginica napredovala – sada je na visokoj poziciji u istoj firmi, sa znatno većom platom. U njoj se budi gorčina, pitanje pravde, sumnja u postojanje nečeg što mnogi nazivaju karmom. Zar nije trebalo da onaj ko čini loše to na kraju i oseti? Gde je pravda kada manipulatori napreduju, a oni koji govore istinu ostaju po strani?
- Ipak, istina je da takve rane ne zaceljuju brzo. I da oprost nije uvek moguć. Ali ono što jeste moguće jeste da vremenom pronađe snagu da ne dozvoli da prošlost oblikuje sve buduće izbore. Da shvati da njena vrednost nije nestala s tim otkazom. Da postoje radna mesta gde se poštuje integritet, gde se ljudskost ceni više od spletki.
Ono što joj je ostalo je iskustvo – bolno, ali i moćno. Možda joj danas deluje da se ništa nije vratilo onima koji su joj učinili zlo, ali život je dug. A unutrašnji mir je najveći oblik pravde koji možemo sebi pružiti. Ponekad je najbolja osveta – biti slobodan od svega što nas je lomilo.
