Ova priča prati ženu koja je pokazala snagu i hrabrOst u noći koja je naterala da krene dalje od nule. Nije mogla ni da zamisli da će žena iz limuzine postati nešto što nikada nije očekivala da će pronaći te noći…
Kiša je bez prestanka padala, natapajući plahte i prodirući kroz moju tanku jaknu dok sam sedela na ivici trotoara, držeći svog novorođenog sina u naručju. Pored mene su ležale dve putne torbe, pretrpane flašama, pelenama i gomilama odeće. To je bilo sve što sam imala, sve što mi je ostalo nakon što je moj brak nestao u jednoj jedinoj, odlučujućoj rečenici.
- Sat vremena ranije, moj muž Jason je rekao reči koje su me slomile: „Moja mama je bila u pravu. Sve si pokvarila. Moraš da ideš.“ I sa tim rečima je zalupio vrata. Njegova majka, Evelyn, nikada nije volela, ni mene ni moj način života. Na našem venčanju je delovala ljubazno, ali oči su joj bile hladne. Od tada su usledili komentari i kritike – nije samoj Jasonu bilo dovoljno dobro, nisam ispunjavala njena očekivanja u kuhinji, a kada se rodio naš sin Noah, mislila sam da će se stvari možda promeniti. Nisu.
Svaki Noahov plač postajao je moja krivica. Svaka napeta noć bila je prilika da Evelyn optužuje Jasona, dok sam ja bivala sve više zanemarena, a on prestao da sluša moje potrebe. Osećala sam se kao da gubim tlo pod nogama. A sada sam sedela u kiši, trudila se da ne plačem pred svojim detetom. Uplašena, iscrpljena, ali najviše bespomoćna.
- Započela sam staru uspavanku koju mi je mama pevala, nadajući se da će to smiriti mog sina. Noah je stisnuo okovratnik moje jakne, kao da je tražio sigurnost i ljubav. I dok sam šaptala reči koje su mi prekrivale srce, misli su mi bile pomešane. Prolazio je jedan automobil, usporio je na trenutak, ali se ubrzo nastavio. Koga bi bilo briga za mokru ženu sa detetom? Ali onda je naišla crna limuzina. Prozor je pao i iz njega je izašla žena u pedesetim godinama, s ljubaznim očima. „Da li je sve u redu?“ pitala je tihim glasom. Htela sam da kažem da, da je sve u redu, ali istina je izmakla. „Moj muž me je izbacio. Nemam kuda da idem“, izgovorila sam.
Žena je otvorila vrata i pozvala me: „Hajde, sklonimo te iz kiše.“ Tih nekoliko reči promenile su moj život. Uz Dianinu podršku, obratila sam se azilu za majke u potrebi, koji mi je pružio i pravnu pomoć. Pomogli su mi da se pripremim za naredne korake, da prikupim dokumentaciju i zakažem konsultacije sa porodičnim advokatom. Ali tada se dogodilo nešto neočekivano.
- Jason je pozvao. Na početku nisam želela da se javim, ali njegov glas bio je pun napetosti i nesigurnosti. „Nisam znao gde ideš. Je li sve u redu?“ Gorko sam se nasmejala. „Baš te briga, bilo je jasno još kad si zalupio vrata pred mojim nosom.“ Na trenutak je zastao. „Mama je rekla da si… nestabilna. Da te stres savladao. Nisam znao šta da verujem.“ Čvrsto sam progutala knedlu koja mi je stajala u grlu. „Veruj onome što si video, Jason. Izabrala si me, ne sebe. Izabrao si svoju mamu, a sada moraš da živiš sa posledicama.“
Prošlo je šest meseci. Noah i ja smo pronašli svoj stan. Bio je mali, ali bio je naš. Imao je krevetić, a ja aparat za kafu – jednostavan život, ali ispunjen ljubavlju i novim počecima. Jason je pokušao ponovo da uspostavi kontakt, slao je cveće i pozivao me. Ali, nisam želela da se vratim. Ne zato što sam ga mrzela, već zato što sam napokon naučila da volim sebe dovoljno da mogu da se oslobodim od svega što me držalo zarobljenom.
Diane je bila uz mene kroz sve to. Nije bila samo prijateljica, postala je prava porodica, osoba kojoj sam mogla da se oslonim. Svaki put kad bih srela ženu na kiši, ili majku koja gura kolica s tugom na licu, setila bih se te noći. Noći kada me je muž izbacio sa novorođenčetom zbog svoje majke. Noći kada je sve nestalo i kada je sve ponovo počelo iznova.
