U svim razlikama koje poznajemo na svetu postoji samo jedna konstanta a to je vera u Boga.Svaka religija ga štuje na svoj način ali u jedno su svi sigurni ON JE JEDAN.U današnjem članku za Vas prenosimo ispovest jedne žene katoličke veroispovesti koju je oduvek privlačilo da poseti Ostrog a ono što joj se tamo dogodilo ostavilo je bez reči svakoga tko je saznao njenu priču..
- U trenucima kada se životne okolnosti zgužvaju kao stranica koju bismo najradije pocepali, mnogi ljudi traže utehu i smisao na mestima na koja inače ne bi ni pomislili da odu. Tako je jedna žena, pripadnica katoličke veroispovesti, opterećena tugom zbog smrti oca i strahom za zdravlje svoje majke, odlučila da svoj mir potraži u manastiru Svetog Vasilija Ostroškog – mestu za koje nikada nije mislila da će imati toliku moć da joj preokrene pogled na život.
Iako su je ranije privlačili oglasi koji su nudili organizovane posete manastiru, nikada nije učinila korak da se tamo i zaputi. Sve se promenilo kada je njena majka dobila dijagnozu zakrčenja krvnog suda na vratu. Lekari su upozorili da je operacija neophodna, ali i veoma rizična. Već slomljena gubitkom oca koji je iznenada preminuo bez prethodnih zdravstvenih problema, ova žena nije imala snage da se nosi s mogućnošću da izgubi i majku. Njena porodica bila je malobrojna, a osim tetke, nije imala nikoga kome je mogla da se istinski osloni. Osamljena, tužna i iscrpljena, osetila je potrebu da potraži pomoć na mestu koje je godinama samo zamišljala.
- Neočekivano, sestra ju je pozvala da joj se pridruži na letovanju, predloživši da usput posete manastir. To joj se učinilo kao znak s neba. Njena sestra nije ni znala koliko joj ta ideja znači, niti da je to već dugo bila njena tiha želja. Posebno je bilo simbolično to što su planirale odlazak baš na dan Svetog Vasilija, sveca kome se mnogi pravoslavci, ali i pripadnici drugih vera, obraćaju za pomoć.
Na dan polaska, dogodila se neobična situacija – sat nije zazvonio, iako je bio podešen. Ipak, probudila ih je ptičica koja je doletela na prozor – što se nikada pre ni posle nije dogodilo. U roku od nekoliko minuta, uspele su da se spreme i uhvate autobus. U tom trenutku, žena je shvatila da je, ako je nešto suđeno, prepreke postaju nebitne.
- Tokom vožnje ka manastiru, obuzeli su je osećaji koji su je zatekli. Kada je prvi put ugledala zidine Ostroga, počele su joj teći suze. Nije mogla da objasni razlog suza, niti ih je mogla zaustaviti. U početku ju je bilo sramota zbog emocija, ali se ubrzo opustila. Po dolasku, osetila je mir koji do tada nije poznavala. Iako nije poznavala pravoslavne običaje, sve je proteklo prirodno i bez nelagode. Po prvi put nakon dugo vremena, osetila je spokoj i nadu.
U manastiru je molila za svoju majku, za zdravlje, ali i za pomirenje sa tadašnjim momkom. Iako su se kasnije ipak razišli, prihvatila je to kao deo Božijeg plana. Neke stvari se ne događaju da bi trajale zauvek, već da bi nas nečemu naučile. Ali ono što je doživela kao pravo čudo – jeste iznenadna promena u prognozi za majčino zdravstveno stanje. Isti onaj lekar koji je ranije insistirao na hitnoj operaciji, iznenada je promenio mišljenje, navodeći da promene na krvnom sudu zapravo nisu opasne i da majka ne mora da ide na zahvat. Dovoljno je da koristi terapiju i redovno se kontroliše.
- Za ovu ženu, to je bio trenutak kada je sve dobilo smisao. Počela je da razume da život ne donosi patnju da bi nas slomio, već da nas približi nečemu višem – veri, nadi, unutrašnjem miru. Po njenim rečima, Isus nikada ne dozvoljava teret koji ne možemo da podnesemo. Naučila je da ponekad ne dobijemo ono što tražimo na način na koji zamišljamo, ali dobijemo ono što nam je zaista potrebno.
Ovo lično iskustvo pokazuje da bez obzira na versku pripadnost, bol, tuga i nada nemaju granice. Sveti Vasilije Ostroški, za mnoge simbol čuda i utehe, za ovu ženu postao je duhovni oslonac u najtežem trenutku. Njeno svedočenje ostavlja snažnu poruku – da vera, kada je iskrena, prevazilazi sve prepreke i može voditi ka svetlosti čak i u najdubljoj tami.
