Lepe priče nam vraćaju veru u ljubav i dobro koje ima svaki čovek u sebi samo pojedini ne žele to da puste na videlo.Ovu toplu priču prenosimo iz naše Bosne i hercegovine a ovaj slučaj koji i nije tako čest je oduševio svakoga ko je saznao za isti..
- U vremenu kada nas svakodnevno obasipaju negativne vesti, priče o međusobnom nerazumevanju i podelama, postoje i one tihe, ali snažne poruke koje dokazuju da ljudskost i dalje živi. Jedna takva dirljiva priča dolazi iz Bosne i Hercegovine, zemlje složenih odnosa, ali i dubokih ljudskih vrednosti koje, kad isplivaju na površinu, podsete da je moguće biti čovek iznad svega.
Priču je podelio imam iz Prozora, Nihad ef. Ahmetović, koji se ovih dana sprema za hadž – sveto putovanje u Meku, jedno od pet stubova islama. U jeku priprema za ovaj važan korak, dogodio mu se susret koji ga je, kako sam kaže, zatekao, postideo i naterao na duboko razmišljanje.
- Nakon što je prisustvovao sahrani tragično preminulog sugrađanina, efendiju je zaustavio poznanik, katolik, njegov sugrađanin. Zahvalio mu se što je došao na sahranu, iako su se mogli samo sresti na ulici bez mnogo reči. Za efendiju je to bilo potpuno prirodno, moralno i ljudski – gest pažnje i poštovanja, bez razmišljanja o veri ili identitetu. Ipak, njegov sagovornik je smatrao da je to vredno posebne zahvalnosti, jer, kako reče, “sve se poremetilo, ko više gleda šta je ljudsko”.
Zatim mu je u džep ubacio novac, uz jednostavne reči: „Molim te, uzmi ovo i negde ručaj od mene.“ Iako je imam pokušao da odbije, insistiranje je bilo iskreno i snažno. “Red je red”, rekao je čovek i sa osmehom poželeo sreću na hadžu. I upravo u tom trenutku, kako efendija kaže, osetio je i stid i zahvalnost – ne zbog dara, već zbog iskrene ljudskosti koju je doživeo.
- Ova priča je mnogo više od kratkog susreta. Ona je podsetnik da su poštovanje, pažnja i međusobna briga osobine koje prevazilaze granice vere, nacije i svakodnevnih razlika. Ona potvrđuje reči koje je fra Mato Topić pre nekoliko godina izgovorio – “ima puno dobra u Bosni i Hercegovini, samo ga treba tražiti.”
U društvu koje je često podloženo podelama i tenzijama, ovakvi gestovi pokazuju da još uvek postoje oni koji biraju da budu ljudi pre svega. Ne zato što to neko očekuje, već zato što je to suštinska vrednost postojanja – biti čovek drugom čoveku.
- Ovaj čin nije bio velik po materijalnoj vrednosti, ali je ogroman po simbolici. Kada se neko potrudi da prepozna nečije duhovno putovanje, da ga podrži, čak i na simboličan način, to znači da još uvek postoji empatija, saosećanje i spremnost da budemo deo nečije radosti ili tuge.
Iako je svakodnevica često ispunjena izazovima, važnije je nego ikad sačuvati i negovati ono što nas povezuje. Jer bez obzira na to kako se zovemo, gde idemo ili u šta verujemo – svi nosimo u sebi mogućnost da budemo bolji, plemenitiji i saosećajniji.
- Priče poput ove podsećaju nas da ne zaboravimo tražiti ono dobro, čak i kada ga nije lako videti. Jer dobrota možda nije glasna, ali uvek ostavlja dubok trag. I kada se prepozna i ohrabri, može postati snaga koja menja zajednicu – jednu po jednu osobu.
