U ovom članku Vam donosimo priču koja prati kasirku koja je jednog običnog radnog dana pokazala šta znači imati empatiju i biti dobrodušan. Taj dan za kasirku je bio sasvim običan, ali majka sa detetom će to pamtiti zauvek…
Petak popodne u supermarketu bio je jedan od onih dana koji ispituju granice strpljenja. Maja je već satima sedela za kasom, osećajući kako joj se u leđima taloži umor. Posao kasirke nikada nije bio lak, a plata je jedva pokrivala najosnovnije. Ipak, Maja je uvek nalazila snage da se ljubazno nasmeje svakome ko priđe njenoj kasi. Umela je da odvoji vreme za starije ljude kojima je trebalo malo duže da prebroje sitan novac, kao i za nervozne roditelje čija su deca plakala. Znala je da su svi ti ljudi samo pokušavali da preguraju još jedan dan.
- Red se produžio do pola prodavnice kada je na red stigla mlada žena u iznošenom kaputu, bleda i iscrpljena. U naručju je držala malu bebu koja je neprekidno plakala. Na traku je spustila samo pelenice i kutiju adaptiranog mleka. Ništa više. Maja je osetila kako joj se srce steže dok je posmatrala ženu čije su se ruke tresle dok je pretraživala torbu u potrazi za karticom.
Kada je račun prikazan, žena je provukla karticu, ali aparat je odbio transakciju. Maja je pokušala još jednom, i opet isto. Žena je pokušavala da objasni da je izgubila novčanik i da je ovo jedina kartica koja joj je ostala, dok je beba sve glasnije plakala. Ljudi u redu počeli su da negoduju i dobacuju, kao da su zaboravili da pred njima stoji majka koja se bori da nahrani svoje dete.
- Maja je u tom trenutku osetila poznat teret nemoći, jer je i sama često brojala poslednje novčanice pred kraj meseca. Dok je menadžer smene prilazio sa onim hladnim izrazom na licu koji najavljuje probleme, Maja je već donela odluku. Znala je da žene ispred nje neće imati drugi izlaz.
Rekla je naglas da aparat ponekad pravi greške, dovoljno glasno da menadžer čuje. Izvadila je sopstvenu karticu i platila račun, iako je znala da joj to praktično odnosi sve što joj je ostalo za hranu narednih dana. Ženi je tutnula kesu u ruke i zamolila je da ode, da nahrani svoje dete i ne brine se oko duga. Oči te nepoznate majke pune zahvalnosti bile su joj dovoljna nagrada, ali Maja nije ni slutila kakvu lavinu je svojim postupkom pokrenula.
Sledećeg jutra došla je ranije na posao, pripremajući se za još jedan naporan dan. Osećala je glad jer je preskočila doručak, ali se tešila mišlju da je mala beba sigurno sinoć legla sita. Kada je ušla u radnju, osetila je neobičnu tišinu. Nije bilo muzike, kolege su šaputale, a njihove oči bile su uprte ka ulazu. Pred vratima je stajala crna limuzina, potpuno neusklađena sa svakodnevicom marketa.
- Menadžer ju je pozvao drhtavim glasom. Maja je u tom trenutku pomislila da je njen čin dobrote koštao posla. Međutim, iz limuzine su izašli vlasnik lanca prodavnica i mlada žena, uredno obučena i doterana. Maja ju je prepoznala – bila je to ona ista majka od prethodnog dana, sada smirena, sa očima koje su govorile više od bilo čega.
Vlasnik je objasnio da je njegova ćerka, Elena, pobegla od supruga koji je prema njoj bio loš i koji joj je oduzeo sve što je imao pod kontrolom, uključujući i pristup novcu. Kada je ostala bez mogućnosti da kupi hranu za bebu, njena jedina nada bila je pomoć nepoznate kasirke. Da je Maja nije podržala u onom trenutku, Elena bi bila primorana da se vrati u situaciju iz koje je tek pobegla.
- Vlasnik joj je pružio kovertu kao znak zahvalnosti. U njoj se nalazio ček dovoljan da joj pokrije sve troškove narednih godinu dana. Ali to nije bilo sve. Menadžer, koji prethodnog dana nije pokazao ni trunku saosećanja, premešten je na drugo mesto, a Maji je ponuđeno da postane šef smene, sa duplo većom platom.
Maja je stajala zbunjena, pokušavajući da shvati da se sve to događa zbog jedne, jedine odluke donete iz srca. Njena mala žrtva postala je nečija sloboda, a nečija zahvalnost pretvorila se u priliku koja joj je promenila život. Ponekad se čin dobrote vrati onda kada se najmanje nadamo, i u obliku koji ni sami ne bismo mogli zamisliti.
