Za Vas sam pronašla priču koja je mene duboko dirnula i izmamila suze na lice,a Vi pročitajte kako jedno nesebično delo može promeniti nečiji život iz korena..
- Radim kao vozač kamiona i često imam rute koje vode prema granici sa Mađarskom. Na tom putu, godinama već, prolazim pored jedne kuće koja mi je postala posebna, ne zbog izgleda ili mesta na kojem se nalazi, već zbog jednog dečaka koji u njoj živi. Taj mališan, koji ima Daunov sindrom, često stoji na terasi svoje kuće, gleda vozila koja prolaze i maše vozačima sa osmehom od uva do uva. Svaki put kad ga ugledam, stisnem sirenu. To je postala neka naša mala tradicija.
Njegova reakcija je uvek ista – oči mu zasijaju, počne da skače, smeje se iskreno i maše kao da je upravo video nekog svog. Taj momenat, koji traje možda svega nekoliko sekundi, meni znači mnogo. U toj kratkoj razmeni znakova kroz staklo i buku drumskog saobraćaja, kao da se prenosi nešto dublje – radost, povezanost, ono ljudsko što često zaboravimo.
- I tako, posle ko zna koliko prolazaka pored te kuće i svakog tog zajedničkog trenutka, osetio sam potrebu da mu uzvratim na neki poseban način. Razmišljao sam šta bih mogao da uradim da ga obradujem, da mu pokažem da ga nisam samo usput primetio, već da ga zaista vidim. Kupio sam mu mali dečiji automobil na akumulator, onaj što deca obožavaju, i stavio ga u prikolicu mog kamiona. Kada sam se sledeći put uputio ka granici, znao sam da će tog dana ruta imati posebno značenje.
Stao sam ispred njegove kuće, svesno napravio zastoj na putu, i izašao iz kabine. Ljudi su počeli da se pitaju šta se dešava, ali meni ništa drugo nije bilo važno osim tog trenutka. Otvorio sam prikolicu i pažljivo izvukao automobil. Njegovi roditelji su već izašli ispred kuće, videli su me i odmah su mi prišli. Nisu mnogo govorili – samo su me zagrlili. Suze su same tekle, i njima i meni.
- A onda je izašao i on. Njegove oči su se raširile od iznenađenja. Prišao mi je, zagrlio me onako jako, detinje iskreno, i zahvalio se. Onda je otrčao u kuću i vratio se sa nečim što je držao pažljivo u rukama. Bio je to crtež – moj kamion, nacrtan njegovim rukama, u bojama koje je on video. Taj papir danas čuvam kao da je najvrednije priznanje koje sam u životu dobio.
U tom trenutku nije bilo važno ko sam, koliko imam novca, ili koliko kilometara još imam da pređem. Bio sam srećan. On je bio srećan. A čini mi se da su i svi koji su tog dana to videli, makar na trenutak, osetili tu istu toplinu. Ponekad nije potrebno mnogo. Jedan osmeh, jedno mahanje, jedan poklon iz srca – dovoljno je da se povežemo, da podsetimo jedni druge na ono što zaista ima vrednost.
BONUS TEKST
Drugo predviđanje koje je pobudilo maštu jeste navodni kontakt sa bićima iz svemira, i to tačno određenog datuma – 23. avgusta 2025. godine. Ova vizija nosi i strah i nadu: s jedne strane, mogući susret s naprednijom civilizacijom može otvoriti vrata znanju i tehnologiji koje danas ne možemo ni zamisliti, dok s druge strane izaziva zebnju zbog nepoznatog i potencijalno opasnog. Bez naučne osnove, ovo ostaje u domenu misterije, ali ne i bez uticaja – jer sve više ljudi razmatra mogućnost da nismo sami u svemiru, pogotovo u doba kada svemirska istraživanja beleže ubrzan napredak.
- Treća najava, koja uliva dozu optimizma, tiče se razvoja medicine. Govori se o mogućnosti lečenja teških bolesti, pa čak i raka, ali i o razvoju telepatije i laboratorijskom uzgoju ljudskih organa. Iako na prvi pogled zvuči kao naučna fantastika, današnji koraci u oblasti regenerativne medicine, genetskog inženjeringa i upotrebe veštačke inteligencije u dijagnostici i terapiji daju ovom proročanstvu neobičnu dozu realnosti. Ovakve promene mogle bi promeniti način na koji razmišljamo o zdravlju i ljudskom telu.
