Koliko god bilo teško ponekad se mora staviti tačka na neki određeni period našeg života,razvod kao tabu tema našeg društva jako pogađa i muškarce i žene.Ono što je malo teže za žene jeste taj osećaj krivnje i beleg koji stava sama na sebe.U nastavku Vam donosimo par mudrosti cenjene Fride Kahlo.
- Jednom prilikom, u jednom muškom časopisu, pročitao sam članak koji je ostavio dubok i trajan utisak na mene. Bio je to tekst koji je sadržavao stihove mudrog čoveka, a te reči su se duboko urezale u moje pamćenje. Suština poruke bila je sledeća: sve dok žena traži nešto od tebe, sve dok prigovara, ljuti se i zahteva, to znači da se još bori, da još ulaže energiju u odnos. Ali, onog trenutka kada zaćuti, kada prestane da ima bilo kakve zahteve, kada ti sve prepušta i kada ti počneš da sređuješ stvari za nju, to je zapravo signal početka kraja. Taj trenutak, koji mnogi muškarci dožive kao stanje mira i harmonije, zapravo je trenutak kada žena planira odlazak. Dok on misli da je sve konačno na svom mestu, ona već razmišlja gde će, kako i kada otići – zauvek.
Ova poruka me navela na ozbiljno razmišljanje. Mogu li tišina i ravnodušnost, koje izgledaju bezazleno, zaista označavati kraj veze? Postoji li dublja veza između ženskog zadovoljstva i stabilnosti odnosa?
- U tom kontekstu, prisetio sam se izjave Irine Hakamade, koja je u jednom prenosu na društvenim mrežama rekla da je najmanja iritacija koju partner u nama izazove – signal kraja veze. Prema njenom mišljenju, kada nas osoba sa kojom živimo počne nervirati zbog sitnica, to je znak da je zajednički period sa tom osobom prošao. Ova izjava izazvala je različite reakcije. Jedan deo publike je podržao Irinu, govoreći da se i sami mogu poistovetiti sa njenim stavom. Tvrdili su da, kada se javi takva iritacija, više nema povratka u prethodno stanje sreće i ispunjenosti. Drugi su, pak, smatrali da bi, ako bi se zaista razvodilo posle svake iritacije, brakovi postali nemoguća misija. Po njima, sitne svađe i trenutne nelagodnosti nisu nužno znak kraja, već deo svakodnevnog suživota.
U razmišljanjima o ovome setih se priče svoje prijateljice. Bila je u braku više od deset godina i nikada nije razmišljala o razvodu. Sve dok jednog dana njen muž nije otišao na službeni put koji je trebalo da traje mesec dana. Ona je ostala sama na njihovoj farmi i očekivala dosadu i usamljenost. Međutim, dogodilo se suprotno. U njen život su se u tom periodu spontano vratili ljudi – komšinice su je pozvale na druženje, organizovala se jedna spontana ženska večera, došli su i rođaci. Smeh, razgovori i društvo vratili su joj osećaj lakoće i životnosti. Nakon što su rođaci otišli, nova komšinica je pozvala da je poseti kako bi se izvinila zbog buke. Provele su veče zajedno, uz čaj i priču, i shvatila je da se smejala kao što nije godinama.
- Kada se muž vratio, shvatila je koliko joj je u tom odnosu nedostajala sloboda. U njegovom prisustvu osećala se kao ptica u kavezu. Nije bilo tema za razgovor, ni prilike da pozove prijatelje, ni prostora za smeh. Porodična pravila bila su stroga, atmosfera bez daha – kao da je nestalo kiseonika, ne samo iz pluća, već i iz duše.
Ta priča me dodatno podstakla da razmislim o ženskoj prirodi i ulozi unutrašnjeg života žene u svakom odnosu. Iako nisu sve žene spremne da napuste svoj život zbog nezadovoljstva, mnoge među njima duboko pate kada im se uskraćuje prostor za izražavanje, za kreativnost, za radost. Nisu sve ženske promene raspoloženja znak da je vreme za razvod, ali su često poziv na buđenje i dublju analizu odnosa.
- Jedna poznata izreka kaže: „Ako tražiš prijatelja bez mane, ostaćeš bez prijatelja.” Isto važi i za partnerstva. Savršena osoba ne postoji, ali postoji spremnost na kompromis, na razumevanje i ulaganje.
Setih se i priče jednog psihologa kojem je dolazila imućna žena, stalno se žaleći na muža. Svaki put mu je postavljala isto pitanje: da li da se razvede. On joj je stalno davao isti odgovor – to je odluka koju samo ona može da donese, jer samo ona poznaje sve nijanse tog odnosa. Kada mu je u čudu rekla: „Pa zašto te onda plaćam?” – odgovorio joj je: „Plaćaš me da ti pomognem da čuješ sebe, ne da ti dajem odluke.”
- Na kraju, u misli mi je došla i čuvena izjava umetnice Fride Kalo, koju je uputila svom mužu. Rekla mu je da ništa od njega ne traži – ni izvinjenje, ni pažnju, ni komplimente, ni brigu. Jer, ako mora da traži, onda više ni ne želi. To je suština mnogih odnosa – kada ljubav prestane da dolazi spontano, kada se mora moliti za pažnju, tada nestaje i ono što ju je činilo iskrenom.
Sve ove priče, izjave i razmišljanja vode ka jednom zaključku – odnosi su živi sistemi. Oni traže prisutnost, pažnju i istinsku komunikaciju. Tišina, iako spolja izgleda kao mir, ponekad je zapravo tiha najava kraja.
