U današnjem izdanju smo odlučili da se malo vratimo u prošlost i prisetimo se neke od navika koje su imali naši dedovi i bake. U nastavku otkrivamo kako su naši stari služili kafu u svoje vreme i koji to običaji koje smo kroz vreme zaboravili, a upravo oni vraćaju toplinu doma…
Kafa je vekovima imala posebno mesto u domaćinstvima na Balkanu. Nije bila samo topli napitak za razbuđivanje, već simbol pažnje, prijateljstva i gostoprimstva. Kako prenosi “Blic”, nekada se verovalo da šoljica kafe može da otopi i najveće nesuglasice, da donese mir u razgovoru i učvrsti odnose među ljudima. Kod starih generacija, kafa je imala svoje vreme i značaj, a svaki korak u njenoj pripremi i služenju bio je deo rituala koji se poštovao. U to vreme niko nije kafu ispijao u žurbi, između obaveza i telefonskih razgovora. Ona je bila trenutak za sebe, poseban deo dana u kojem su se domaćin i gost povezivali. Način na koji je kafa pripremana i služena odražavao je toplinu doma, poštovanje i želju da se gost oseti dobrodošlim. Miris koji se širio kućom bio je znak da sledi trenutak opuštanja i razgovora, a šoljica kafe predstavljala je mali ritual zajedništva.
Priprema kafe u stara vremena bila je gotovo umetnost. Najčešće se kuvala u bakarnim džezvama, na tihoj vatri, dok bi domaćica pažljivo pazila da pena bude pravilno formirana. Posluživalo se u malim, često ukrašenim šoljicama, a pored kafe obavezno je stajao i skroman, ali biran dodatak. To je mogao biti komadić ratluka, kocka šećera, orah ili parče suvog voća, a sve je imalo svoju simboliku. Kafa se nije „nadmetala“ sa jakim ukusima, već je pratila jednostavne i slatke zalogaje koji su naglašavali njen miris i aromu. U mnogim krajevima postojalo je i jasno pravilo posluživanja. Najpre bi se kafa nudila najstarijem gostu, zatim mlađima, a sve je praćeno lepim željama domaćice. U nekim kućama uz šoljicu je uvek išla i rečenica poput: „Nek’ ti je na zdravlje i veselje.“ Takvi običaji nisu bili slučajni – oni su nosili poruku poštovanja i želje da se gosti osećaju prijatno.
- Kombinacije uz kafu bile su posebna priča. Kod crne kafe, domaćice su često dodavale komadiće tamne ili mlečne čokolade, ratluk ili kolačiće sa orasima. Uz kafu sa mlekom bolje su išli nežniji kolači poput vanilica ili keksića sa medom, dok je turska kafa gotovo uvek stizala sa čašom hladne vode. Politika je nedavno pisala o tome kako je u mnogim domaćinstvima čaša vode uz kafu imala posebno značenje – verovalo se da voda „otvara“ ukus i priprema nepce, ali i da simbolizuje čistoću odnosa između domaćina i gosta.
Ovakav način služenja davao je gostu slobodu da sam odluči kako će piti svoju kafu – da li gorku, slatku ili začinjenu. Dodavanje štapića cimeta, kocki šećera ili kap mleka pokazivalo je da domaćin brine o potrebama svojih gostiju i želi da ih ugosti na najbolji način. Posebnu draž davali su mali dodaci koji su imali svoje značenje. Ratluk, orasi ili suvo grožđe bili su više od hrane – predstavljali su znak dobrodošlice, želju da gost ode zadovoljan i da se ponovo vrati. Takvi detalji nisu bili ograničeni samo na Balkan. U drugim kulturama takođe postoje slični običaji: u Meksiku se kafa meša štapićem cimeta, u Italiji se ponekad doda kap likera, dok se na Bliskom istoku pije uz hurme koje ublažavaju gorčinu. Sve ove varijacije pokazuju da kafa nikada nije bila samo napitak, već i deo kulturnog identiteta.
- Danas, međutim, kafa je u velikoj meri izgubila tu simboliku. Ljudi je piju na brzinu, dok rade, odgovaraju na poruke ili obavljaju druge poslove. Retko se poslužuje s pažnjom i još ređe u društvu. Time se gubi duh rituala koji je nekada bio suština uživanja u ovom napitku. Kako naglašava N1, moderna svakodnevica nametnula je naviku da kafa postane „usputni partner“, umesto povoda za susret, razgovor i povezivanje. Vrednost vraćanja starih običaja ogleda se upravo u toj pažnji i toplini koju pruža domaćin. Kada se kafa posluži uz jednostavan dodatak, poput kocke šećera, ratluka ili čaše vode, stvara se atmosfera zajedništva i bliskosti. Ti mali gestovi čine da obična šoljica kafe postane trenutak pažnje i znak poštovanja.
Naši preci su znali da kafa nije namenjena samo razbuđivanju, već povezivanju ljudi. Svaka šoljica bila je povod za razgovor, za smeh ili čak za pomirenje. U tom smislu, kafa je bila svojevrsni most između domaćina i gosta, način da se izgradi odnos i pokaže gostoprimstvo. Možda je upravo sada pravi trenutak da se taj običaj vrati. Da kafu ponovo doživimo ne kao rutinsku naviku, već kao priliku da usporimo, da se posvetimo sebi i drugima. Sledeći put kada poslužimo kafu, dovoljno je dodati nešto malo, jednostavno, ali od srca – i primetićemo kako se razgovor menja, kako postaje topliji i iskreniji.
U tome i jeste prava snaga tradicije: u jednostavnim ritualima koji u sebi nose poruku zajedništva. Kada kafa postane više od napitka, kada postane simbol pažnje i ljubavi, onda i svaki trenutak proveden uz nju dobija veću vrednost.
