U današnjem članku Vam donosimo interesantnu ispovest jedne porodice i njihovu priču kako su preživeli skoro 40 godina u potpunoj izolaciji od ostatka sveta. U nastavku saznajte kako su živeli i kako su ih nakon toliko godina pronašli…
Priča o porodici Likov iz Sovjetskog Saveza jedna je od najneobičnijih i najfascinantnijih svedočanstava o ljudskoj istrajnosti, veri i volji da se preživi van savremenog društva. Ova porodica je više od četiri decenije provela u potpunoj izolaciji, duboko u sibirskoj tajgi, daleko od civilizacije, tehnologije i svega što današnji svet podrazumeva kao osnovno. Njihov način života bio je surov, ali i vođen nepokolebljivim uverenjem da samo tako mogu sačuvati svoju veru i principe.
- Sve je počelo davne 1936. godine kada je Karp Likov, pripadnik staroveraca, odlučio da pobegne u divljinu kako bi zaštitio porodicu od represije sovjetskih vlasti. Komunistički režim je tih godina nemilosrdno progonio pripadnike ove verske zajednice, a ubistvo Karpovog brata bila je poslednja kap koja je prelila čašu. Karp je zajedno sa suprugom Akulinom i dvoje male dece krenuo na put bez povratka – u nepoznato, daleko od ljudi i svakodnevnog života.
Sklonili su se u teško pristupačne predele sibirske tajge, u oblasti planine Abakan, stotine kilometara udaljene od najbližeg naselja. Tu su sagradili primitivnu kolibu od drveta i blata, koja im je postala dom narednih četrdeset godina. U početku su sa sobom poneli tek nekoliko osnovnih stvari – jednostavne alate, semenke za setvu i stari primerak Biblije, koja je bila njihov jedini prozor u svet. Sve ostalo morali su da izrade sami.
- Hranu su uzgajali na malim parcelama koje su čistili od šume. Sadili su krompir, grašak, raž i druge skromne kulture koje su uspevale u surovim uslovima. Odeću su izrađivali od biljnih vlakana i životinjskih koža, a zimi su se borili protiv temperatura koje su često padale i do minus 40 stepeni Celzijusa. Njihov jedini izvor toplote bila je vatra koju su sami ložili i odeća koju su pažljivo pravili.
Tokom godina, Akulina je na svet donela još dvoje dece, tako da su Karp i Akulina odgajili ukupno četvoro: Savina, Nataliju, Dimitrija i najmlađu Agafiju. Deca nikada nisu videla druge ljude osim svojih roditelja, nisu znala za automobile, telefone, pa čak ni za hleb. Njihov život bio je potpuno izolovan, ali uprkos tome, deca su govorila čistim ruskim jezikom iz 19. veka, što je kasnije iznenadilo sve koji su ih sreli.
- Sudbina je htela da ih svet otkrije tek 1978. godine. Sovjetski geolozi, istražujući taj region iz helikoptera, slučajno su primetili neobičnu kolibu u gustoj šumi. Kada su se spustili da provere o čemu je reč, dočekalo ih je neverovatno otkriće – porodica za koju niko nije znao da postoji. Likovi su bili podjednako iznenađeni kao i geolozi, ali su goste primili srdačno, iako oprezno.
Geolozi su im doneli poklone – ogledala, šećer, plastiku, pa čak i hleb, ali porodica je na mnogo toga gledala s nepoverenjem. Smatrali su da su ti predmeti grešni ili nepotrebni, jer su se navikli na život bez ikakvih pogodnosti. Ipak, među njima se razvilo poštovanje i radoznalost prema ljudima iz „spoljnog sveta“.
- Nažalost, ubrzo nakon prvog kontakta sa civilizacijom, sudbina porodice se prelomila. Između 1981. i 1988. godine, troje dece i Karp Likov su preminuli – većinom od bolesti i iscrpljenosti. Samo je najmlađa ćerka Agafija ostala živa. Ona je, uprkos svemu, odlučila da nastavi život u divljini, u kolibi svojih roditelja.
Agafija je vremenom postala simbol otpora modernizaciji i dokaz da čovek može preživeti i bez savremenih dostignuća. Iako su joj vlasti i razne humanitarne organizacije više puta nudile pomoć, smeštaj i život u zajednici, ona je sve odbila. Za Agafiju, tajga je dom i jedino mesto gde se oseća slobodno i povezano sa svojom verom i prirodom.
- Priča o porodici Likov inspirisala je brojne autore da napišu knjige i snime dokumentarce o njihovom životu. Ona i danas služi kao snažan podsetnik koliko daleko čovek može otići da bi sačuvao ono što mu je sveto – veru, porodicu i slobodu. Njihova istrajnost u surovim uslovima pokazuje izuzetnu snagu ljudskog duha i želju da se živi po sopstvenim pravilima, bez obzira na cenu.
