U današnjem članku vam pišemo o Eldaru, mladiću koji je, suočavajući se sa prošlošću svoje porodice, prvi put u životu dobio priliku da oblikuje sopstvenu priču. Prošlost koja je bila sklonjena, zabašurena u kutijama i prašini, sada je postala put ka njegovoj ličnoj slobodi i razumevanju ko je zapravo.
Eldar je imao 25 godina i život mu je delovao stagnirajuće, uprkos tome što je voleo Sarajevo, grad u kojem je odrastao. Iako je grad bio ispunjen mirisima i zvucima koji su budili osećaj pripadnosti, njegova svakodnevica bila je prožeta tugom zbog majčine smrti kada je imao samo 12 godina.
Živio je u staroj porodičnoj kući sa ocem i bakom, ali tišina koja je vladala u kući nakon majčine smrti bila je gusta i sveprisutna. Niko nije spominjao mnogo o njoj, a ni o njenoj bolesti i smrti, čime je Eldar odrastao s velikim pitanjima i neizgovorenim odgovorima.
Jednog dana, odlučio je da očisti tavan, iako mu otac nije pridavao značaj tome, sugerišući da baci sve što mu više ne treba. Ali Eldar je imao osećaj da se na tavanu nalazi nešto što ne sme da bude zaboravljeno, nešto što bi moglo odgovoriti na pitanja koja su ga mučila sve ove godine. Našao je stare kutije, koferi bez ključeva, požutele novine i fotografije, a među njima je otkrio dnevnik svoje majke, kao i mnoge porodične fotografije koje su ga uputile na prošlost koju je tek sada počeo da istražuje.
Najveće iznenađenje desilo se kada je naišao na fotografiju na kojoj je njegova majka bila beba, a pored nje je sedeo čovek kojeg nije prepoznao. Imao je tamnu kožu, gustu kosu i oči koje su mu delovale strano. Bio je to njegov deda, za kojeg je saznao da je bio Turčin. Ta spoznaja šokirala je Eldara, jer ništa u njegovoj porodici nije upućivalo na tu činjenicu. Očevo ćutanje i nezadovoljstvo pričom su samo dodali misteriju. Otac mu je objasnio da se o tom delu porodice nikada nije pričalo, da je sve to bilo duboko zakopano, iz straha od mogućih reakcija.
Eldar je, suočen sa ovom novom stvarnošću, shvatio da prošlost nije samo nešto što treba ignorisati, već da ona ima moć da oblikuje njegovu sadašnjost i budućnost. Iako je znao da je identitet deo svakog čoveka, sada je bio suočen sa pitanjem da li krv određuje ko smo, ili je to mesto gde smo odrasli. Majčin dnevnik koji je pronašao, ispunjen je emocijama i istinama koje mu niko nije rekao, poput toga da je majka svoje osećaje skrivala iz straha, verujući da ga štiti. Eldar je osećao da mu je sada data šansa da oblikuje svoju priču, da bude iskren prema sebi i donese odluke koje će oblikovati njegov život.
Kada je razgovarao sa ocem i bakom, shvatio je da je prošlost nešto što je sada trebalo da razjasni. Baka i otac su, nakon godina ćutanja, konačno bili spremni da podele istinu, dajući mu pravo da odlučuje o svom identitetu. Tavan, koji je do tada bio samo prostor za prašinu, postao je mesto rođenja njegove priče. Eldar je sada imao pravo da izabere kako će dalje kročiti kroz život, slobodan od pola istine koju je nosio
