Fizički izgled nikako ne sme da bude nešto što nam određuje koga da prihvatamo ili ne ali koliko god većina nas misli tako ipak su oči tu da gledaju,uvek nas privlači ono ugodno oku a drugo nas odbije.U nastavku današnjeg članka pročitajte emotivnu ispovest jedne žene koja je celi život provela u suzama zbog svog izgleda..
- Ispovest Šone Šibari iz Čičestera u Saseksu otkriva jednu dublju i često zanemarenu temu – kako izgleda život kada se ne uklapate u društvene standarde lepote. Šona otvoreno i iskreno priča o svom detinjstvu, odrastanju, iskustvima i borbi sa osećajem da je nevidljiva u svetu koji ne prašta fizičke nesavršenosti.
Rođena je sa medicinskim problemom na oku, što je ostavilo trajan fizički trag. Iako je beleg hirurški uklonjen, oko nikada nije u potpunosti funkcionalno, što se vizuelno primećuje. Tome su se pridružili i istureni prednji zubi, koji su joj kao detetu dodatno otežavali svakodnevnicu. Kao i mnogi koji su fizički različiti, rano se suočila s podsmehom, izolacijom i osećajem da nije dovoljno dobra.
- Škola je bila mesto gde su je vršnjaci brzo podsetili da ne pripada „lepima“. U njenom sećanju, već tada su se počele stvarati linije podele – one koje su lepe imale su više prijatelja, bile su popularne i u centru pažnje. Šona, s druge strane, često je bila sama, neprimećena i bez interesovanja od strane suprotnog pola.
Jedan od najtežih trenutaka koji pamti bio je komentar njene tetke za porodičnim ručkom, kada joj je rekla da, očigledno, nije nasledila majčinu lepotu i da se može nadati samo tome da ima lep karakter. Iako su te reči izgovorene bez namere da povrede, ostale su urezane u njenu svest.
- Kako je ulazila u tinejdžerske godine, razočaranje zbog nedostatka pažnje dečaka dodatno ju je pogađalo. Dok su njene drugarice flertovale i dobijale simpatije, ona je sedela po strani. Onda je, u želji da oseti pripadnost i ljubav, počela da traži pažnju starijih muškaraca, jer su oni bili manje opterećeni fizičkim izgledom i više fokusirani na to što je mlada. Tako je, nažalost, izgubila nevinost s mnogo starijim muškarcem, prijateljem svog oca, što svedoči o ranjivosti i želji za prihvatanjem.
S vremenom, Šona je prihvatila sebe. Iako je u mladosti imala iluzije da možda poseduje „nekonvencionalnu lepotu“, danas, u zrelim godinama, ne gaji više takva nadanja. Svesna je da nije lepa po društvenim merilima, ali se ne stidi toga. Umesto toga, ponosna je što je razvila snažan karakter, dubinu i harizmu – osobine koje je, kako kaže, morala da izgradi jer nije imala fizički izgled koji bi joj otvarao vrata.
- Zanimljivo je da se, uprkos sopstvenim iskustvima, udala za čoveka koji je vidi kao lepu i s kojim deli život. Imaju tri ćerke koje, kako opisuje, izgledaju potpuno suprotno od nje – lepe su, samopouzdane i bezbrižne. Iako ne oseća zavist, priznaje da ju je ponekad teško gledati kako uživaju u pažnji koju ona nikada nije dobijala. Ipak, ne propušta priliku da im bude podrška i majka, iako ne zna kako da ih savetuje o situacijama koje njoj nikada nisu bile dostupne.
Šonina ispovest nije samo priča o nepravdi koju standardi lepote čine onima koji im ne odgovaraju. To je i duboka priča o prihvatanju sebe, o pronalaženju vrednosti izvan izgleda i o borbi da se ostane dostojanstven u svetu koji često vrednuje površnost.
- Ona ne traži sažaljenje. Njena priča je snažan podsetnik da stvarna vrednost leži u karakteru, otpornosti i iskrenosti. I, možda najvažnije, pokazuje kako se i iz osećaja nevidljivosti može izgraditi život koji je autentičan, iskren i – na svoj način – lep.
