Moj život od samog početka nije tekao glatko, niti je pokazivao mnogo blagosti prema meni. Još kao dete, susrela sam se sa stvarima koje mnogi odrasli nikada ne iskuse, a najteži trenutak koji me obeležio desio se kada sam imala samo deset godina. Tada je moja majka, žena za koju sam verovala da će me, bez obzira na sve, štititi i podržavati, odlučila da jednostavno ode. Nije ostavila najavu, nije bilo razgovora niti nagoveštaja da razmišlja o takvom koraku. Nestala je tiho, gotovo neprimetno, kao da je želela da izbriše svaki trag koji bi je mogao povezati sa nama.
Doktori su joj nedugo pre toga rekli nešto što je očigledno nije mogla da prihvati. Moja dijagnoza značila je da ću, po njihovom mišljenju, verovatno do kraja života zavisiti od invalidskih kolica. Umesto da pronađe snagu da se suoči sa tim, ona je odlučila da se prestraši, da pobegne od odgovornosti i da ostavi dete koje se najviše oslanjalo na nju. U jednom jutru ustala sam iz kreveta potpuno nesvesna šta me čeka. Kuća je bila tiha, nešto drugačija nego inače, ali nisam odmah shvatala zašto. Tek kada sam je dozivala i krenula da je tražim po sobama, shvatila sam istinu: nje više nema. Nema je u kuhinji, nema je u dvorištu, a ni u ormarima jer su i njene stvari nestale.
- Jedino što je ostavila za sobom bila je kratka poruka, kliznuta ispod jedne knjige kao da čak ni njoj nije pridavala značaj. Na tom papiriću stajale su reči koje su mi se zauvek urezale u pamćenje: više ne može da živi pod teretom moje bolesti i da sam joj oduzela najlepše godine života. Za jednu devojčicu, te reči bile su teže od bilo koje dijagnoze, teže od svih strahova sa kojima sam se dotad susretala.
Činilo mi se da me je ceo svet odbacio u trenutku kad sam najviše trebala da budem voljena. Mesecima nakon toga nisam umela da objasnim sopstvene emocije. Plakala sam stalno, često bez glasa, samo sa suzama koje su mi se slivale niz obraze dok sam pokušavala da razumem šta sam to uradila pogrešno.
- U tim najgorim periodima, jedina osoba koja me je izvukla iz tame bio je moj otac. On je bio stub na koji sam se oslanjala, čovek koji je, uprkos svemu što ga je snašlo, uspeo da zadrži prisebnost i snagu. Nikada nije dopustio da osetim da sam sama, niti da poverujem da je majčin odlazak bio moja krivica. U trenucima kada sam se osećala kao teret, on je bio taj koji mi je pokazivao da sam vredna ljubavi i života, bez obzira na okolnosti. Od dana kada nas je majka napustila, nije prošao ni jedan trenutak u kojem mi nije pokazivao da sam mu najvažnija.
Video je koliko mi je bilo teško, ali je istovremeno i sam prolazio kroz bol koji je pokušavao da prikrije. Nosio je tugu u sebi na način koji bi me zaštitio, pa i onda kada mu se lice jedva održavalo smirenim. Iako je i on bio povređen, nikada nije dozvolio da ja to vidim. Uvek je pokušavao da bude optimističan, kao da je siguran da ćemo zajedničkim snagama pronaći način da se izborimo sa svime što nam život donosi. Znao je da je meni potrebno oslonac, a on nije želeo da dopustim da se urušim pod teretom majčinog postupka.
Kroz bezbrojne razgovore pokušavao je da mi približi svet na drugačiji način. Govorio mi je da ljudi ponekad donose odluke koje nemaju veze sa nama, čak i onda kada izgleda kao da je sve upućeno protiv nas. Učio me je da se ne određujem kroz tuđe postupke, već kroz sopstvenu snagu i hrabrost. Objašnjavao je da moje stanje nije razlog da se osećam manje vrednom, već samo deo mog života koji zahteva drugačiji pristup i više borbe. Nije prestajao da me podseća da nisam ni kriva ni odgovorna za odluke odraslih koji nisu uspeli da se suoče sa teškoćama.
- Čak i u danima kada nisam mogla da ustanem iz kreveta bez njegovog zagrljaja, on je bio tu. Govorio je da sam njegova princeza, njegova najdragocenija osoba, neko ko zaslužuje da bude srećan bez obzira na prepreke. Svojim rečima i ponašanjem davao mi je do znanja da je moguće živeti ispunjen život i onda kada nije jednostavan. Njegova snaga nije bila samo fizička, već emocionalna, tiha i postojana. Učio me je strpljenju i veri u sebe, čak i onda kada sam mislila da nikada neću moći da pronađem razlog da se nasmejem.
S vremenom sam naučila da razumem da majčin odlazak ne određuje moju sudbinu. Naučila sam i da prihvatim činjenicu da su neki ljudi jednostavno slabi, bez obzira na ulogu koju imaju u našim životima. Moj otac je bio taj koji je preuzeo i svoju i njenu ulogu, koji se borio za mene i koji mi je pokazao da ljubav nije odlazak, već ostajanje kada je najteže.
Zahvaljujući njemu, naučila sam da se borim, da se ne predajem, da vrednujem sebe čak i onda kada neko pokuša da me ubedi da sam teret. Danas, kada se osvrnem na sve što smo prošli, shvatam da me nije slomilo ono što se dogodilo, već me je oblikovalo. Otac mi je pomogao da izgradim snagu iz bola i da pronađem smisao tamo gde sam ga nekada izgubila.
