Moja baka je nedavno preminula, a sve što je posedovala zakonski je ostavila meni. Bila sam ta koja je do poslednjeg trenutka njenog života stajala uz nju, brinula se o njoj, pratila je kod lekara i bila rame na koje je mogla da se osloni. Kada su svi drugi odustali ili se udaljili, ja sam ostala. Nije bilo lako, ali nikada nisam posmatrala to kao teret, već kao prirodnu obavezu iz ljubavi i poštovanja prema ženi koja me je odgajila i kojoj sam dugovala mnogo toga.
Vest o tome da sam nasledila sve što je imala nije prijala mojoj sestri. Kada je saznala, rekla mi je da to nije fer i da porodica uvek treba da deli ono što je zajedničko. Njene reči su me pogodile, jer sam znala da baka tokom svog života nije dobijala ni minimum pažnje od nje. Retko ju je zvala, a o tome da se pojavila ili da joj je pomogla u poslednjim trenucima života nije bilo ni govora. Sve to vreme ja sam bila ta koja je nosila teret brige i odluka.
- U trenutku kada sam pomislila da će razgovor ostati samo na njenom nezadovoljstvu, izvadila je iz torbice presavijen papir. Odmah sam prepoznala bakin rukopis. Radilo se o pismu koje je ona napisala pre petnaest godina, mnogo pre nego što sam se vratila kući da brinem o njoj. U tom pismu baka je navela da želi da se kuća podeli između nas dve. Dokument, međutim, nije bio zvanično ovjeren niti potvrđen, već samo lično napisano pismo, a datum na njemu jasno je pokazivao da je nastalo u jednom potpuno drugačijem periodu njenog života.
Moja sestra se uhvatila za to pismo kao za poslednji dokaz. Počela je da tvrdi kako je to jedina prava i iskrena bakina želja i da je sve ostalo rezultat mog uticaja i manipulacije. Govorila je da sam je nagovorila da promeni svoje mišljenje u poslednjim godinama, da bih sebi obezbedila korist. Osećala sam ogroman teret tih reči, jer ništa od toga nije bilo istina. Moja ljubav i briga nisu imale nikakve veze sa materijalnim stvarima. Brinula sam se o baki jer sam želela da joj olakšam poslednje godine života, a ne da bih jednog dana nasledila imovinu.
- Uprkos svemu, zakon je bio jasan. Zvanična dokumentacija koju je baka potpisala pre smrti ostavljala je sve meni. Pismo staro petnaest godina, bez ikakvog pravnog važenja, nije moglo da promeni tu činjenicu. Ipak, moja sestra nije želela da se pomiri s tim. Počela je da me optužuje da sam pohlepna, da sam sve unapred smislila i da sam iskoristila bakinu slabost. Sukob se vrlo brzo pretvorio u veliku porodičnu svađu. Reči su postale oštrije, a pretnje ozbiljnije. Moja sestra mi je zapretila da će me tužiti ukoliko ne pristanem na podelu. Nazivala me je lopovom i širila priču po komšiluku da sam iskoristila bolesnu ženu kako bih sve zadržala za sebe. Ti glasovi su me posebno povredili, jer je istina bila potpuno drugačija. Ljudi su počeli da me gledaju sa sumnjom, a ja sam se osećala kao da moram da se branim za nešto što nikada nisam uradila.
Sada sam u teškoj situaciji. Sa jedne strane, znam da sam postupila ispravno i da zakon stoji uz mene. Sa druge strane, osećam bol i gorčinu jer je moja sestra, umesto da bude zahvalna za sve što sam učinila, odlučila da me napada i da mi osporava ono što je baka želela u poslednjim trenucima. Ponekad se pitam da li bi baka volela da zna da nas je njena odluka ovako razdvojila, i da li bi poželela da pronađemo kompromis.
- Ne znam kako da idem dalje. Razapeta sam između želje da se držim onoga što je zakonito i onoga što moja sestra smatra moralnim. Ono što me najviše boli jeste što sve ovo nije samo pitanje kuće ili imovine, već pitanje odnosa i poverenja između dve sestre. Umesto da budemo jedna drugoj oslonac u najtežem trenutku, pretvorile smo se u protivnike.
Ostaje mi nada da će vreme pokazati istinu i da će možda jednog dana shvatiti da nisam bila vođena pohlepom, već ljubavlju i odgovornošću. Jer bez obzira na sve što se desilo, baka mi je bila i ostala najvažnija. Njena ljubav i uspomene koje mi je ostavila vrede više od svake kuće ili imovine.
