Kada sam se udala, mislila sam da me čeka miran i srećan porodični život, pun ljubavi i razumevanja. Međutim, već prvog jutra nakon venčanja, moj svekar mi je rekao rečenicu koju nikada neću zaboraviti: „Dijete moje, neka ti je Bog na pomoći.“ U tom trenutku nisam shvatila značenje njegovih reči. Pomislila sam da preteruje ili da se možda šali, jer sam bila uverena da me u novoj porodici čeka samo toplina i podrška. Danas, dve godine kasnije, te reči mi odzvanjaju u glavi, ali sada ih razumem na sasvim drugačiji način.
Nažalost, ono što sam tada smatrala čudnim sada vidim kao upozorenje. Moj svekar je, bolje od ikoga, znao s kim živi i kakav teret nosi decenijama. Znao je da njegova supruga, moja svekrva, ima narav koja može razoriti mir i sreću bilo koga ko joj se suprotstavi. Njegove reči nisu bile zlonamerne — bile su izraz saosećanja, tiho priznanje čoveka koji zna da se s njom ne može lako živeti.
- Prvih nekoliko meseci braka delovali su bezbrižno. Moj muž i ja smo bili zaljubljeni, posvećeni jedno drugome i puni planova za budućnost. Sve dok njegova majka nije počela da se meša u naš život. U početku su to bile sitnice — komentari o tome kako kuvam, kako sređujem kuću, kako se oblačim. Pokušavala sam da budem tolerantna, verujući da je to samo faza prilagođavanja i da će s vremenom postati blaža. Ali umesto toga, njeno ponašanje je postajalo sve gore.
S vremenom je postalo jasno da me nikada nije prihvatila. U njenim očima bila sam uljez koji joj je „oteo“ sina. Počela je da ga okreće protiv mene, da mu puni glavu raznim lažima i sumnjama. Umešno je koristila svaku priliku da posvađa nas dvoje. Govorila mu je da ga ne poštujem, da mu nisam dobra supruga, da ne znam da vodim dom. Njene reči su polako trovane naš brak, pretvarajući ljubav u nepoverenje.
- Moj muž, koji je do tada bio pažljiv i brižan, počeo je da se menja. Njegova majka je znala kako da ga ubedi da ja nisam dovoljno dobra za njega. Počeo je da viče, da sumnja u sve što radim. Nekada je bilo dovoljno da ona izgovori nekoliko rečenica pa da se on naljuti i danima ne razgovara sa mnom. Vremenom je njena manipulacija postala toliko snažna da je izgubio svaku objektivnost. Najbolnije od svega je to što je ta žena uspela da u njemu probudi nešto što nisam verovala da postoji. Nekoliko puta je, pod njenim uticajem i zbog njene provokacije, izgubio kontrolu i fizički me napao. Nikada nisam mislila da će čovek kojeg volim i s kojim sam planirala život podići ruku na mene. A ipak, to se dogodilo. Svekrva je uvek nalazila opravdanje za njegovo ponašanje — govorila je da sam ga isprovocirala, da sam ga „izvela iz takta“, da sam ja kriva.
Svaki dan u toj kući postao je borba. Njen pogled, njeni komentari, njene tihe uvrede — sve je bilo usmereno na to da me slomi. Često bih se zatvarala u sobu i plakala, pitajući se gde sam pogrešila i zašto me mrzi toliko da ne može da podnese moju sreću. Moj muž, nekada moj oslonac, postao je njena marioneta.
Danas, kada se osvrnem na sve što sam proživela, shvatam da su reči mog svekra bile svojevrsno upozorenje. Nije želeo da me uplaši, već da me pripremi na ono što dolazi. On zna s kim deli život i zna kakav teret nosi svako ko joj se suprotstavi. U njegovim očima sada vidim tugu i nemoć, jer je svestan da je njegova žena uništila mir i svom sinu, i meni.
- Posle dve godine pakla, došla sam do tačke kada više ne vidim izlaz osim razvoda. Umorna sam od stalnih svađa, poniženja i straha. Ne želim više da živim u kući u kojoj vlada otrovna atmosfera. Ako moj muž ne može da se oslobodi uticaja svoje majke, onda ću ja morati da se oslobodim oboje. Neka ostane s njom, ako misli da je to pravi izbor. Nekada sam verovala da se ljubav može izboriti za sve, ali sada znam da ljubav ne može opstati tamo gde vlada mržnja i manipulacija. Život sa takvom osobom iscrpljuje dušu i gasi svaku nadu. Zato ću, bez obzira na bol, otići i započeti iznova. Možda će mi trebati vremena da zalečim rane, ali barem ću ponovo disati slobodno.
I kada se setim prvog jutra posle venčanja i reči mog svekra, samo mogu da pomislim — bio je u pravu. Nije to bila čudna rečenica, već iskrena molitva čoveka koji je znao da me čeka težak put. Danas, s bolom, ali i s ponosom, znam da sam preživela nešto što mnogi ne bi mogli. I to me čini jačom, odlučnijom i spremnom da se više nikada ne vratim u taj pakao.
