Današnja priča nas podseća koliko bolno može biti kada oni najbliži zaborave na ljubav, podršku i razumevanje…
Zovem se Sarah i ova je priča koju nikada nisam želela ispričati, ali sada osećam da je to neophodno. Ne samo zbog sebe, već i zbog moje kćerke Emme, male devojčice koja mi je pokazala šta znači prava ljubav i čije su suze postale gorivo za moju borbu.
Sve je počelo pre četiri godine, kada sam prvi put ugledala Emmu u maloj, skromnoj sobi dečjeg doma. Bila je topla, ali uplašena devojčica sa ogromnim smeđim očima, koje su nosile tugu koju nijedno dete ne bi smelo nositi. Njene usne su retko govorile, a kada bi nešto progovorila, to je bio tiši šapat, kao da se plaši da njen glas neće biti dobrodošao. Socijalna radnica mi je tada objasnila da Emma pati od selektivnog mutizma usled godina zanemarivanja i odbacivanja. Tada sam znala da je ovo moje dete. Možda ne biološki, ali srcem i sudbinom, Bogom, kako god to neko želeo da nazove.
- Bitka za usvajanje trajala je osam meseci – brojni kućni poseti, proveravanje prošlosti, razgovori sa psiholozima, testovi strpljenja. Ipak, svaki utorak provodila sam sa Emmom u domu, sedela pored nje i čitala bajke. U početku je samo sedela pored mene, a onda je polako pružila ruku da me dotakne, a zatim je počela da me drži za prste. Proboj je došao kada je, tiho kao povetarac, šapnula „mama“. To nije bilo iz potrebe da me dozove, već zato što je to zaista osećala. Srce mi je bilo ispunjeno srećom jer sam znala – ona je moja kćerka.
Međutim, moja porodica nije bila oduševljena. Moji roditelji, Patricia i Robert, i mlađa sestra Jessica, reagovali su sa velikim rezervama. Moja majka je često komentarisala o “poreklu” mog deteta, tata je postavljao pitanje zašto ne možemo “normalno” zasnovati porodicu, dok je Jessica – sa svojim biološkim blizancima – često pravila suptilna poređenja. Ipak, Emma je za mene bila sve. U tri godine koje je provela sa mnom, ona se transformisala iz povučene devojčice u veselo, znatiželjno dete. Naučila je da voli, da veruje, da se smeje. U njenim očima više nije bilo samo straha, već i nade.
- Sve se promenilo kada je Jessica ostala trudna treći put. Na jednom porodičnom okupljanju moja majka je uzbuđeno izjavila da će konačno imati još jednu “pravu” unuku. Srce mi je bilo slomljeno. I, na Dan zahvalnosti, Jessica je obelodanila ime koje je odabrala za svoju bebu: Emma Grace. “Jer želimo pravu Emmu u porodici”, rekla je, gledajući moju kćerku u oči. Emma je tiho prošaptala: „Ali ja sam Emma…“. Jessica se nasmejala: „Ti si mala Emma, a ona će biti prava“.
Trebala sam tada ustati, uzeti svoje dete i otići, ali nisam. Još uvek sam verovala da će krv i tradicija prevazići predrasude. Bila sam naivna. Tri meseca kasnije završila sam u bolnici zbog teške upale slepog creva koja je prešla u peritonitis. Operacija je prošla dobro, ali oporavak je bio dug i bolan. Bila sam prisiljena da zamolim svoje roditelje da čuvaju Emmu dok sam bila nesposobna da se brinem o njoj. Verovala sam im. Oni su moji roditelji, zar ne?
Svaki dan sam ih zvala. Moja mama je uvek govorila da je Emma dobro, ali imala je izgovore zašto nisam mogla razgovarati sa njom. “U kupatilu je”, “jede”, “stidljiva je”. Iako nisam želela da verujem, duboko u srcu sam osećala da nešto nije u redu. Osmog dana, komšinica mi je došla u posetu i pitala da li je Emma kod rodbine, jer je danima nije videla. Rečeno mi je da je Jessica dovodila svoju decu, ali moju Emmu nije bilo. To je bio alarm. Otpustila sam se iz bolnice protiv saveta lekara i otišla kući. Kuća je bila tiha, Emma nije bila tu. U dnevnoj sobi su roditelji i Jessica sedili gledajući film, kao da je sve normalno. „Gde je Emma?“, pitala sam. Otac je hladno odgovorio: „Vratili smo je na privremenu brigu. Ti si bolesna, Sarah“. Jessica je dodala: „Zvali smo socijalnu službu. Rekli su da je to najbolje“.
- Srce mi je bilo slomljeno. Moja porodica je moju kćerku predala natrag sistemu, kao da je paket. Bez mog pristanka. Te noći sam pozvala socijalnu službu i saznala da je Emma smeštena u hitnu hraniteljsku porodicu. Moja porodica je tvrdila da sam “nesposobna”, a saznala sam i da je prijava za to došla iz njihovih ruku. Zamolila sam advokata za pomoć i ubrzo su krenule pripreme za pravnu borbu. David Chen, advokat kojeg sam angažovala, podneo je hitan zahtev sudu za Emmin povratak, dok je socijalna radnica otvorila internu istragu. Dva dana kasnije, Emma se vratila kući.
Nakon što je sve završeno, moji roditelji i Jessica su snosili posledice. Tužena je za emocionalno zlostavljanje, lažno predstavljanje i druge ozbiljne optužbe. Moja porodica je izgubila sve: ugled, poslove, status. Na sudu su se pojavili i drugi dokazi – Jessica je deci govorila da nisam sposobna da budem dobra mama, dok je moja majka tvrdila da usvojena deca nisu “prava” deca. Zadnja scena bila je emotivna. Držala sam Emmu za ruku i znala: više nisam ona naivna žena koja veruje da krv znači porodicu. Porodica je ljubav, zaštita i borba za one koje voliš. I to je sve. Kada sam im hladno rekla: “Vi ste pokušali uništiti moju kćerku. Umesto toga, uništili ste sebe.”
