U današnjem članku pišem o životnoj ispovesti Katrine Kolijer, žene koja je poznata po svom profesionalnom uspehu, ali iza nje se krije duboka, decenijama duga trauma.
Ova hrabra žena odlučila je da progovori o svojim iskustvima sa narcisoidnim zlostavljanjem, kojeg je trpela od svoje majke, a njena ispovest će vam otkriti tamnu stranu koju je dugo skrivala.
Katrina Kolijer je žena koju mnogi prepoznaju kao stručnjakinju za globalno regrutovanje talenata, mentorku i liderku koja pomaže drugima da grade bolje međuljudske odnose. Ipak, iza njenog profesionalnog uspeha krije se ozbiljna trauma, koja je oblikovala njen život i stavove. Tek nakon smrti svoje majke, kada je konačno oslobodila sebe od “glasa zla” koji je decenijama nosila u sebi, Katrina je odlučila da otkrije istinu.
Njena priča počinje jedne noći, tačno u 02:34, kada je pozvala sestra i saopštila joj najgoru vest – njihova majka je preminula od izliva krvi u mozak. Iako je smrt roditelja obično teška, Katrina je doživela nešto sasvim drugo. Njen prvi osećaj bio je olakšanje, jer je smrt majke značila kraj njenog dugog emotivnog mučenja. Umesto tuge, osećala je tihu ushićenost. Osećala je kao da je “kretanje napred” konačno počelo.
- Katrina je odrasla u porodici gde je zlostavljanje bilo svakodnevna pojava. Njena majka, osoba koja je trebala biti njen zaštitnik, zapravo je bila izvor straha i bola. Uz fizičko zlostavljanje koje je počela trpeti još od malih nogu, psihološki teror bio je svakodnevni deo njenog života. Najraniji incidenti zlostavljanja dešavali su se dok je bila još beba, kada je majka udarila zbog toga što je odbijala da ide kući iz vrtića. U tinejdžerskim godinama, majka joj je čak priznala da razume “kako roditelj može da ubije svoje dete”. Ove reči, koje zvuče kao horor, u Katrininim očima bile su realnost koju je preživljavala.
Zlostavljanje nije prestajalo, ali je uzimalo različite oblike. Dok su udarci prestali kada je postala dovoljno velika da ih fizički odbrani, verbalni napadi su trajali godinama. Njena majka je sve vreme koristila taktiku “zavadi pa vladaj”, zavadivši decu međusobno i onemogućivši ih da se udruže protiv nje. Majka je bila narcisoidna ličnost, koja je manipulisala svakim članom porodice, uključujući njenog oca, univerzitetskog profesora, koji je znao za zlostavljanje, ali se povlačio i nije se suprotstavljao.
U svom životu, Katrina je nosila teške posledice ovog zlostavljanja, što se manifestovalo kroz mnoge neobične strahove. Jedan od najpotresnijih trenutaka desio se dok je bila na putovanju, gde je patila od morske bolesti. Setila se kako ju je njena majka, kad je bila mala i povratila zbog antibiotika, izudarala jer nije uspela da stigne do toaleta. Ovaj traumatični događaj ostavio je duboke ožiljke, zbog kojih je decenijama strahovala od bolesti i grešaka.
- Nakon godina emocionalnog i fizičkog zlostavljanja, Katrina je ušla u još jednu toksičnu vezu. Nažalost, muškarac s kojim je bila, ponašao se prema njoj na isti način kao i njena majka – tukao je i ponižavao. Verovala je da ne zaslužuje ljubav, što ju je dovelo do toga da sabotira i vezu sa divnim čovekom. Katrina je osećala da ljubav nije nešto što joj je dato, već nešto što mora da zasluži. Ovaj ciklus zlostavljanja postao je deo njenog života, sve dok nije donela tešku, ali oslobađajuću odluku da nikada ne bude majka. Strahovala je da bi mogla preneti ovu patrijarhalnu dinamiku na svoju decu i da bi ih mogla zlostavljati kao što je ona bila zlostavljana.
Katrina je konačno počela da se oporavlja u svojih 40-im, kada je kroz terapiju dijagnostikovan kompleksni PTSP. Njeno isceljenje nije bilo brzo, ali je postepeno počela da se oslobađa od prošlosti. Napisala je memoare pod nazivom “Moć reči” (The Damage of Words) kako bi pomogla drugima da se suoče sa sličnim traumama. Ove godine, u 43. godini života, blokirala je svoju majku na svim društvenim mrežama i telefonima. Zastala je, shvativši da narcisoidnim ljudima nema svrhe objašnjavati granice, jer će ih jednostavno zgaziti.
Katrina je svesna da njen iskaz o tome da je srećna što joj je majka umrla krši društveni tabu, ali, kako kaže, od kada je o tome progovorila javno, primila je hiljade poruka od drugih ljudi koji osećaju isto. Smrt njihovih roditelja donela im je jedini pravi mir. Glasi koji su im godinama govorili da su bezvredni, konačno su utihnuli. Ona sada, po prvi put, oseća da je zaista bezbedna.
Katrina Kolijer je prošla kroz životnu dramu koja bi mnoge ljude slomila, ali njena odlučnost da se oslobodi zlostavljanja i pronađe unutrašnju snagu, sada je inspiracija za mnoge druge. Iako je njena priča ispunjena tugom i gubicima, njen put ka izlečenju pokazuje da se i najdublje traume mogu prevazići
